14 декабря 1992
Вчера было две даты, которые надо бы припомнить. Да вот вылетело из башки. Но в конце концов, чего придаваться формализму. Можно припомнить и сегодня.
Оба события случились в один день, 14 декабря 1992 года. Как и вчерашнее 14 декабря, это был понедельник. В газете за тот год, но дня три спустя (вроде и не вечность прошла, 17 лет, а насколько медленнее тогда все же информация распространялась) читаю:
"Резко обострилась обстановка на востоке Боснии между городами Сребреница и Братунац. По сообщению сербских источников, блокированные в Сребренице мусульманские формирования прорвали в понедельник позиции сербских войск и временно овладели несколькими селами близ Братунаца, совершив масовые убийства их жителей. В больничный морг этого городка доставлено 23 трупа, в основном стариков и женщин. А всего, по данным сербских военных властей, в этих селах уничтожено свыше 100 мирных жителей. Сбор остальных тел затруднен из-за обстрелов с мусульманской стороны".
Я не помню той новости, что называется "в реальном времени", хотя вот уж с год как балканские события меня к тому времени очень интересовали. Но время было такое, что слишком много всякого. Недаром вот и на одно 14 декабря не одно событие пришлось.
Но теперь-то мне понятно, что речь в этой коротенькой информации идет о большом селе Беловац с "заселками" и "приселками", разоренном в тот понедельник головорезами из Сребреницы под командованием Насера Орича. Об этом - со списками жертв - есть много у Лиляны Булатович, много лет собирающей информацию о сербских жертвах Сребреницы. Той самой Лиляны, квартиру которой на днях в течение восьми чсов обыскивала сербская полиция. Очевидно, надеясь найти под диваном Ратко Младича.
Есть в ее книгах и про тогда девятилетнего Брано Вучетича из Беловаца....
14 декабря 1992 года стало одним из страшных дней сербского Подринья Боснии, когда было разорено село Беловац и убито более 100 его жителей. Операцией командовал лично Насер Орич.
Рано утром, когда все еще спали, людей разбудила страшная стрельба. Брано Вучетичу было тогда 9 лет. Жил он с отцом Радованом и 17-летним братом Миленко. В сентябре мусульмане убили мать Брано, когда она возвращалась домой из соседнего села. Отец мальчика, поняв, что на село напали, велел ему бежать в соседний дом, потому что там находились только 24-летня Мира Филиппович, ее престарелая свекровь и двое маленьких детей: трех лет и семи месяцев. Он посчитал, что женщин и детей не тронут. Как выяснилось, расчет его отчасти оправдался. Брано выжил, тогда как его отец и старший брат были убиты.
А для Брано и Миры начались почти двухмесячные хождения по мукам. Их, раненых осколками гранат, которыми забросали дом, обнаружили - и взяли «в плен», связав, и пригрозив, что убьют, если они будут сопротивляться. Среди мучителей Мира узнала своего бывшего одноклассника, а также хорошо известных ей соседей-мусульман. «Часто наши люди погибали по двое-трое, по 10 человек. Но такого никогда не было… Такой ужас, казалось, бывает только в кино», - вспоминает Брано. Он рассказал, как их вели через горящее село, где повсюду лежали трупы: «Из тех домов, что еще не подожгли, тащили все: телевизоры, видеомагнитофоны, холодильники. А потом и эти дома поджигали». Несколько дней пленников продержали в мусульманском селе Полозник, где местные жители плевали и бросали камнями в «четников» - троих маленьких детей и двух женщин. По словам Вучетича, в селе ночевал Насер Орич: «значит, участвовал в том нападении».
Затем пленников отвезли в Сребреницу, где они пробыли в «домашнем рабстве» у родственников тех, кто захватил их, до февраля. Брано рассказывает, что спал на полу, его заставляли колоть и носить дрова, чистить снег, делать другую физическую работу, не оказывали никакой медицинской помощи (осколки гранаты заросли, и он выковыривал их из-под кожи). Несколько раз его допрашивал подручный Орича Зулфо Турсунович: бил, грозился убить. Брано грозили, что «сделают из него мусульманина», что мальчика очень пугало.
8 февраля Брано, Миру, ее детей, и еще около 20 человек, большинство из которых были изможденными стариками, поменяли на пленных мусульман.
От пережитого ужаса, физических и душевных страданий 9-летний Брано разучился читать и писать: «Пришлось всему учиться заново, но школу и техническое училище я закончил. Хотел бы получить и высшее образование, но для этого у меня не было средств. До сих пор у меня в теле и голове остались осколки. До сих пор мне многого не хватает в жизни: родительской любви, мамы, семьи, родного дома».
Брано Вучетич дважды общался с представителями МТБЮ: когда подавал заявление, и в 2006 году - тогда ему позвонили и сказали, что он будет приглашен в качестве свидетеля на процесс Орича. Приглашения не последовало.
Перица Васовић, Вечерње новости, 02.05.2009. г. Брано Вучетић (27), младић који је 14. децембра 1992. године у нападу муслиманских снага на село Бјеловац, остао без оца и брата, а затим је 56 дана провео у затвору у Сребреници, ових дана живи са надом да ће злочинце стићи каква-таква казна. Тужилаштво Босне и Херцеговине покренуло је истрагу против Насера Орића, кога је Хашки трибунал ослободио командне одговорности за страдање око 3.000 Срба из Сребренице и околине. Сада Брано верује да ће га босанскохерцеговачки суд позвати да сведочи о ономе што је видео и преживео.Имао је девет и по година, када су снаге Насера Орића напале његово село.- Када је Насер ослобођен у Хагу био сам очајан и понижен. Та неправда ме и данас пече - вели овај младић.- Контактирали су ме својевремено хашки истражитељи. Дао сам неколико изјава. Почетком 2006. све је било договорено да отпутујем у Хаг и пред судом кажем шта сам видео и доживео. Управо захваљујући представницима Трибунала, власти у РС су ми у кратком року издале пасош, а један од представника Трибунала ме позвао телефоном и рекао да будем спреман, јер ћу најкасније за два-три дана морати за Сарајево и одатле у Холандију. Међутим, не само што нисам отишао да сведочим већ ме после нико није ни позвао да ми објасни зашто.- У Бјеловцу није било ни ровова, ни српских војника, а муслимани су тог 14. децембра потпуно сравнили село. Када је напад почео побегао сам код комшинице Мире Филиповић и са њено двоје деце се сакрио на таван. Муслимани су у кућу бацили бомбу од које и сада у глави имам двадесетак гелера.Из куће су њега и преостале Филиповиће извели војници који су се међусобно ословљавали као Манџа и Миш и у наредна два месеца он је био њихово лично власништво. Брано је тек после рата сазнао да су ова двојица муслимана живи, да се налазе у Тузли и да се тамо потпуно слободно крећу и раде.- Када су нас извели из куће Филиповића, свуда око мене видео сам мртва тела људи и животиња. Између мртвих свиња угледао сам тело Драгољуба Филиповића, а у мом дворишту момка кога смо сви звали Цале. На огради нашег воћњака лежало је наслоњено тело мог брата. У дворишту Стеве Филиповића такође су лежала мртва тела међу којима сам само његово успео да препознам. Толико је било побијених, да, док су нас водили из села, били смо принуђени да газимо преко мртвих... Ту сам видео и једну девојку. Била је масакрирана. После сам сазнао да су муслимани тада убили 109 људи - присећа се ужасних слика Брано Вучетић о којима жели да пред лицем правде сведочи.Ништа му лакше није било ни у заробљеништву у Сребреници.- Не знам да ли ми је било горе кад су ти муслимански војници били трезни или пијани. Сваког дана су ме тукли, а на саслушањима шамарали, ударали војничком чизмом и обећавали да ће ме заклати или сунетити. На једном од тих испитивања сам видео и Насера Орића.Орића је први пут видео управо када је био заробљен у центру Сребренице. Док је лежао у колима, његови џелати Манџа и Миш су десетак минута разговарали са Орићем.Брано је ослобођен 8. фебруара 1993. године заједно са још двадесетак Срба. Размењен је у Скеланима за тела пет мртвих муслиманских војника. ТОРТУРА У СРЕБРЕНИЦИУ 56 дана, колико је провео у затвору у Сребреници, Брано се ни једном није пресвукао или окупао. На трпези је по правилу имао ражани хлеб. За то време га нико није прегледао или медицински збринуо. Како је заробљен - тако је и пуштен. У дуксерици коју и даље чува.- Неколико пута су ме пуштали у двориште те куће, али сваки пут бих добио тако јаке батине од својих муслиманских вршњака да после нисам желео да излазим - вели Вучетић.
Оба события случились в один день, 14 декабря 1992 года. Как и вчерашнее 14 декабря, это был понедельник. В газете за тот год, но дня три спустя (вроде и не вечность прошла, 17 лет, а насколько медленнее тогда все же информация распространялась) читаю:
"Резко обострилась обстановка на востоке Боснии между городами Сребреница и Братунац. По сообщению сербских источников, блокированные в Сребренице мусульманские формирования прорвали в понедельник позиции сербских войск и временно овладели несколькими селами близ Братунаца, совершив масовые убийства их жителей. В больничный морг этого городка доставлено 23 трупа, в основном стариков и женщин. А всего, по данным сербских военных властей, в этих селах уничтожено свыше 100 мирных жителей. Сбор остальных тел затруднен из-за обстрелов с мусульманской стороны".
Я не помню той новости, что называется "в реальном времени", хотя вот уж с год как балканские события меня к тому времени очень интересовали. Но время было такое, что слишком много всякого. Недаром вот и на одно 14 декабря не одно событие пришлось.
Но теперь-то мне понятно, что речь в этой коротенькой информации идет о большом селе Беловац с "заселками" и "приселками", разоренном в тот понедельник головорезами из Сребреницы под командованием Насера Орича. Об этом - со списками жертв - есть много у Лиляны Булатович, много лет собирающей информацию о сербских жертвах Сребреницы. Той самой Лиляны, квартиру которой на днях в течение восьми чсов обыскивала сербская полиция. Очевидно, надеясь найти под диваном Ратко Младича.
Есть в ее книгах и про тогда девятилетнего Брано Вучетича из Беловаца....
14 декабря 1992 года стало одним из страшных дней сербского Подринья Боснии, когда было разорено село Беловац и убито более 100 его жителей. Операцией командовал лично Насер Орич.
Рано утром, когда все еще спали, людей разбудила страшная стрельба. Брано Вучетичу было тогда 9 лет. Жил он с отцом Радованом и 17-летним братом Миленко. В сентябре мусульмане убили мать Брано, когда она возвращалась домой из соседнего села. Отец мальчика, поняв, что на село напали, велел ему бежать в соседний дом, потому что там находились только 24-летня Мира Филиппович, ее престарелая свекровь и двое маленьких детей: трех лет и семи месяцев. Он посчитал, что женщин и детей не тронут. Как выяснилось, расчет его отчасти оправдался. Брано выжил, тогда как его отец и старший брат были убиты.
А для Брано и Миры начались почти двухмесячные хождения по мукам. Их, раненых осколками гранат, которыми забросали дом, обнаружили - и взяли «в плен», связав, и пригрозив, что убьют, если они будут сопротивляться. Среди мучителей Мира узнала своего бывшего одноклассника, а также хорошо известных ей соседей-мусульман. «Часто наши люди погибали по двое-трое, по 10 человек. Но такого никогда не было… Такой ужас, казалось, бывает только в кино», - вспоминает Брано. Он рассказал, как их вели через горящее село, где повсюду лежали трупы: «Из тех домов, что еще не подожгли, тащили все: телевизоры, видеомагнитофоны, холодильники. А потом и эти дома поджигали». Несколько дней пленников продержали в мусульманском селе Полозник, где местные жители плевали и бросали камнями в «четников» - троих маленьких детей и двух женщин. По словам Вучетича, в селе ночевал Насер Орич: «значит, участвовал в том нападении».
Затем пленников отвезли в Сребреницу, где они пробыли в «домашнем рабстве» у родственников тех, кто захватил их, до февраля. Брано рассказывает, что спал на полу, его заставляли колоть и носить дрова, чистить снег, делать другую физическую работу, не оказывали никакой медицинской помощи (осколки гранаты заросли, и он выковыривал их из-под кожи). Несколько раз его допрашивал подручный Орича Зулфо Турсунович: бил, грозился убить. Брано грозили, что «сделают из него мусульманина», что мальчика очень пугало.
8 февраля Брано, Миру, ее детей, и еще около 20 человек, большинство из которых были изможденными стариками, поменяли на пленных мусульман.
От пережитого ужаса, физических и душевных страданий 9-летний Брано разучился читать и писать: «Пришлось всему учиться заново, но школу и техническое училище я закончил. Хотел бы получить и высшее образование, но для этого у меня не было средств. До сих пор у меня в теле и голове остались осколки. До сих пор мне многого не хватает в жизни: родительской любви, мамы, семьи, родного дома».
Брано Вучетич дважды общался с представителями МТБЮ: когда подавал заявление, и в 2006 году - тогда ему позвонили и сказали, что он будет приглашен в качестве свидетеля на процесс Орича. Приглашения не последовало.
Перица Васовић, Вечерње новости, 02.05.2009. г. Брано Вучетић (27), младић који је 14. децембра 1992. године у нападу муслиманских снага на село Бјеловац, остао без оца и брата, а затим је 56 дана провео у затвору у Сребреници, ових дана живи са надом да ће злочинце стићи каква-таква казна. Тужилаштво Босне и Херцеговине покренуло је истрагу против Насера Орића, кога је Хашки трибунал ослободио командне одговорности за страдање око 3.000 Срба из Сребренице и околине. Сада Брано верује да ће га босанскохерцеговачки суд позвати да сведочи о ономе што је видео и преживео.Имао је девет и по година, када су снаге Насера Орића напале његово село.- Када је Насер ослобођен у Хагу био сам очајан и понижен. Та неправда ме и данас пече - вели овај младић.- Контактирали су ме својевремено хашки истражитељи. Дао сам неколико изјава. Почетком 2006. све је било договорено да отпутујем у Хаг и пред судом кажем шта сам видео и доживео. Управо захваљујући представницима Трибунала, власти у РС су ми у кратком року издале пасош, а један од представника Трибунала ме позвао телефоном и рекао да будем спреман, јер ћу најкасније за два-три дана морати за Сарајево и одатле у Холандију. Међутим, не само што нисам отишао да сведочим већ ме после нико није ни позвао да ми објасни зашто.- У Бјеловцу није било ни ровова, ни српских војника, а муслимани су тог 14. децембра потпуно сравнили село. Када је напад почео побегао сам код комшинице Мире Филиповић и са њено двоје деце се сакрио на таван. Муслимани су у кућу бацили бомбу од које и сада у глави имам двадесетак гелера.Из куће су њега и преостале Филиповиће извели војници који су се међусобно ословљавали као Манџа и Миш и у наредна два месеца он је био њихово лично власништво. Брано је тек после рата сазнао да су ова двојица муслимана живи, да се налазе у Тузли и да се тамо потпуно слободно крећу и раде.- Када су нас извели из куће Филиповића, свуда око мене видео сам мртва тела људи и животиња. Између мртвих свиња угледао сам тело Драгољуба Филиповића, а у мом дворишту момка кога смо сви звали Цале. На огради нашег воћњака лежало је наслоњено тело мог брата. У дворишту Стеве Филиповића такође су лежала мртва тела међу којима сам само његово успео да препознам. Толико је било побијених, да, док су нас водили из села, били смо принуђени да газимо преко мртвих... Ту сам видео и једну девојку. Била је масакрирана. После сам сазнао да су муслимани тада убили 109 људи - присећа се ужасних слика Брано Вучетић о којима жели да пред лицем правде сведочи.Ништа му лакше није било ни у заробљеништву у Сребреници.- Не знам да ли ми је било горе кад су ти муслимански војници били трезни или пијани. Сваког дана су ме тукли, а на саслушањима шамарали, ударали војничком чизмом и обећавали да ће ме заклати или сунетити. На једном од тих испитивања сам видео и Насера Орића.Орића је први пут видео управо када је био заробљен у центру Сребренице. Док је лежао у колима, његови џелати Манџа и Миш су десетак минута разговарали са Орићем.Брано је ослобођен 8. фебруара 1993. године заједно са још двадесетак Срба. Размењен је у Скеланима за тела пет мртвих муслиманских војника. ТОРТУРА У СРЕБРЕНИЦИУ 56 дана, колико је провео у затвору у Сребреници, Брано се ни једном није пресвукао или окупао. На трпези је по правилу имао ражани хлеб. За то време га нико није прегледао или медицински збринуо. Како је заробљен - тако је и пуштен. У дуксерици коју и даље чува.- Неколико пута су ме пуштали у двориште те куће, али сваки пут бих добио тако јаке батине од својих муслиманских вршњака да после нисам желео да излазим - вели Вучетић.