Спасоје (Саша) Пријовић (1934-2022)
Рођен на данашњи дан, 17. маја 1934. на селу Крњача, на Спасовдан (Вазнесење Господње), по чему је и добио име Спасоје. Мјесто рођења је између Пљеваља и Прибоја, на тромеђи Црне Горе, Србије и Босне и Херцеговине. Отац Душан, рођен у Пљевљима и мајка Даница из Рудог имали су још Зорку, Јелену, Новицу, Ковиљку, Милену и Стаку. Спасоје је био трећи по реду. Новица је преминуо као беба, па је Спасоје био син јединац. Од дјеце су сада живе Јелена, Милена и Стака и све три живе у Пљевљима.
Отац Душан је тада већ био парох бучевски, живио је на свом имању које је купио 1929. године (кад се и оженио) од сељака. Ту је службовао до краја свога кратког живота (имао је непуних 40 година кад је страдао). Наиме, страдао је несрећно, у ратним околностима, због крутих, погрешних политичких увјерења комуниста. Убили су га крвнички, и мученики је умро, без суђења, само зато што је био свештеник. Бог je, својом праведном руком, учинио милост над њим и његовом породицом, те је 2005 г. проглашен за свештеномученика СПЦ заједно са свештеномученицима дабробосанским и милешевским који се славе 11. јула сваке године. Овај дан Спасојева породица молитвено и богослужбено прославља сваке године од тада.
Живот дјеце, па и самога Спасоја - Бата - како су га звали у породици, није био нимало лак. Дјеца су носила терет, уз само мајчину подршку и ријетких добрих људи. Отац се скривао од тренутка кад су му кућу спалили, кућу коју је градио својим рукама, уз помоћ породице и пријатеља, на моби, како се то некад радило. Отац кога син јединац није могао да види, отац коме треба кријући однијети храну који ни сами нису имали, отац коме треба помоћи, отац који треба сину да помогне, отац о коме га питају другари из школе ... а Саша не смије ништа да каже , не зна ни шта да мисли, не смије ни да се насмије, само ријетко - међу својима - рођацима код којих су живјели, избјегли. И увијек је мајка Даница, годинама после учила своју дјецу да о томе ништа не говоре. Па чак и када је сазнао да отац није више жив... Само је он знао како, и колико га је све то бољело, и како је са тим живио. О томе никоме није много говорио.
Породица се преселила у Пљевља и дјеца су наставила (нека су тек започела) школовање у том граду. На Крњачи су старији започели школовање и баш на Савиндан, кад је Саша рецитовао у тој школи у част Светога Саве - сазнао је да му је отац убијен. У Пљевљима је Саша већ пројављивао свој радознали дух. Једанпут је са својим пријатељима украо радио - то су учинили само зато што их је интересовало како је устројена та справа. Због тога су одлежали и у затвору. С истим тим пријатељима је и кречио конаке манастира Свете Тројице, гдје је и одржан парастос трећег дана по његовом одласку Господу, 21. јануара 2022.
Кроз његов живот је очева судбина можда почела и да се понавља. Када га је финансијски помогла најстарија сестра Зора да оде на студије књижевности, ухапсили су га јер је слушао радио „Слободна Европа“ са својим друговима у студентском дому; тај радио није одговарао комунистичким властима. А требало је поћи у војску за такву власт! Потпуно оправдано, природно, он то није желио. Одлучио је да, као млад, оде за Француску путем размјене студената и тако да покуша да све ружно остави за собом и заборави. Вјероватно није мислио да ће у Француској заувијек и остати, али се десило управо тако. У младости су га сестре посјетиле, Милена с мужем и Стака пар пута. Поред тога, био је још само један сусрет с њим - када је он дошао у Пљевља на само 4 дана, 1989. године. Сестре су буквално вриштале од среће! Толико су га биле жељне. И дан данас остале жељне брата. Сва родбина се тада сјатила да га види. Много њих је дошло тих дана... А он је фотографисао своју родбину. Те професионалне фотографије имамо и данас... Још га је посјетила и сестричина Ружица 2004. године. Дошла је била с другарицом на петнаест дана у Француску, у Париз. Он се побринуо да их смјести код другарице која има простран стан, Ане, такође Пљевљанке. Ружица му је потом неколико година писала на сваки празник Светог Јована који је био крсна слава његовога рода. У писмима га је обавјештавала о свима из породице и писала је о бројним својим путовањима и догађајима. Мислила је да радознали дух њенога вољенога ујака жуди за новим и интересантним, па се трудила интересантно и да му пише. И она свједочи да се бринуо кад би у писму била тужна и због нечег забринута. Кад смо написали животопис свештеномученика Душана, Спасојевог оца, и Саша-Спасоје је добио текст. На њему је и он унио неке исправке - у пјесму у десетерцу која је била спјевана о Душану.
А пјевао је и свирао и сам...
Породица се овим путем захваљује много свима који су се бринули о Саши. Мирни смо када знамо да није (био) сам, да је био вољен и збринут. Надамо се да ће једнога дана бар неко од нас бити у могућности да се упозна с неким од вас, а можда и са свима ... било са свештеницима који га прате и моле се за његову душу, било са Пјеровом породицом која га с љубављу сахрањује, било са Соњом на чијим је рукама испустио душу и која се брине о њему с љубављу и преданошћу. Нека Вам свима Бог узврати.
Почивај у миру, вољени наш Бато. Да нам Господ да да се сретнемо с тобом у вјечности и тамо, у Царству Небеском, да будемо сви заједно, молитвама нашега оца и деде, свештеномученика Душана.
Спасоје је сахрањен у Паризу, гдје је и живио највећи дио свога живота. Опијело је било у цркви РПЦ Светог Серафима Саровског у Паризу. Била је то његова парохијска црква.
Опијело у ц. Св. Серафима Саровског у Паризу
Објава о опијелу и сахрани на интернет страници цркве
Опијело
Преминуо је уочи Богојављења, а сахрана је била неколико дана после тога, 28. јануара 2022.
Прије сахране
Сахрана
Сахрана
Овај текст породица је написала да би помогла онима који су хтјели нешто о њему да кажу на сахрани. Није прочитан, казани су само неки подаци, али, ево, нека остане овдје забиљежен. Готово неизмијењен. На данашњи дан, када би напунио 88 година.