«Земља равнодушних» (рассказ переведен на сербский язык).
Энтузиасты из Сербии, перевели мой рассказ «Земля безразличных» - за что им огромное спасибо!
И отдельная благодарность - rostow4anka.
«Земља равнодушних»
«Живот припада само онима који се не плаше да га изгубе» © Роберт Хајлајн
Почиње да пада киша. Уморна земља похлепно упија тешке капи. Антон је пажљиво звирнуо кроз прозор и сео на симс.
Он тај «ритуал», понављан годинама, изводи управо савршено, као да изводи добро увежбану представу.
Али, нема више никога ко би знао зашто он то ради. Време је променило људе, скучило сећања, отупело визије и изгладило страшна сећања - остављајући у замену боре на лицу.
Пре много година, једног обичног дана - почео је крај света. Света живих.
Поглавље 1
Последњи дани августа су пролазили, као и НАТО бомбардери. Зидине Триполија су биле прекривене чађи, а над улицама је лебдео смрад и мирис трулежи, неумитно се завлачећи у уске градске уличице.
Наши положаји су опет бомбардовани. Убили су нам комшију - био је добровољац као и ја.
Вичемо - «Бог, Либија, Моамер». Вичем - умирем. Срби - они су неми, само шкргућу зубима, забављени сопственом муком, скривеном негде унутар њихове душе. Они имају сопствене рачуне са «натистима», а ми имамо своје. Прича се да у граду има и Руса. Нисам их видео - али нисам тиме изненађен. На крају крајева, и они имају за шта да се освете.
Звиждук. Блиц. Прашина..прашина изнова прекрива очи као вео и нагриза суве усне. Небо је постало непријатељ. Непријатеља можете да убијете - можете срушити и авион. Међутим, ништа...
Немоћ - најгора ствар у овом рату. Пацови умиру, плаћеници гину, чак су и специјалци НАТОа - смртни. Али, авионе нико не обара. Проклете гвоздене птице..
***
Данас сам видео Камиша, Пуковниковог сина. Какав војник - неустрашив, искрен, интелигентан. Насмешио се, поразговарао је са нама, покушавајући да нас охрабри - но, видело се колико је силно исцрпљен. Бори се током целог дана, пуних шест месеци.
Одлучили смо да напустимо Абу Салим и да кренемо на југ, уз пут разјурујући пацове. За неколико дана колико су били у граду, успели су да опљачкају многе продавнице и музеје, да поубијају животиње у зоолошком врту, униште две болнице и побију велики број становника. У црно су завили град. У мом одреду је седморица бораца - они неће разочарати.
Са неба пада киша летака - «Предајте се и сачувате своје животе. Ми имамо добру храну и доста воде». Добро горе ови пацовски папирићи.
***
Још једна ноћ, још један дан. Одбрана се држи. Жив сам.
Поглавље 2
У зору смо срели групу руса. Чудне речи, као изрезуцкане - ништа не разумем, али сам се насмешио и махао им. Потапшали су ме по рамену. Идемо даље. Остало нас је је 73 - 68 наших, двојица Срба и тројица Руса. Међу њима, само седморица су наши војници, а један је полицајац. Други су, попут мене, обични добровољци.
Недавно се јавио брат лидер и ја сам записао његове речи - «Потлачени народи света, битка је отпочела. Не очајавајте, помоћ је близу»... Надам се да зна шта говори. Помоћ би нам добродошла.
Крајње је време да кренемо за Бени Валид, а одатле за Сирт. Везе су прекинуте, нема превоза. Крећемо у сумрак, са неке периферије.
Налетели смо на два пацовска контролна пункта... заробили смо једног белца. Показало се да је у питању француски митраљезац. Предао сам га неким људима који живе у кући, недавно разрушеној, у авио нападима. Не желим да знам шта ће да ураде са њим.
***
Склонили смо се у рушевине некадашње гараже. Испоставило се да један од Срба мање-више зна руски и арапски. Какогод, коначно смо могли да комуницирамо са Русима. Говорили су да су дошли да се освете због своје уништене отаџбине. Називали су Либију - «последњим упориштем Уније». Један од Срба је испод гласа процедио да му је кћер погинула у Београду.
Не знам за друге, али осећам да су ти људи дошли да се боре. По сопственој вољи. Водећи неки свој лични рат.
Питао сам их зашто је баш Либија нападнута тако изненада, а не неко други. Рус ми је рекао да, када у затвору проверавате камере, иако тачно знате која им је потребна, увек започињете проверу од суседних, како доушници не би знали која вас интересује.
Сетио сам се суседних Египта, Туниса, Алжира, Судана.. Било је јасно на шта циља. Испада да смо од почетка били циљ, а све те револуције у околним земљама су биле само маска.
Али, није помињао имена. Само је, слегнувши раменима, рекао «немојмо сад о томе».
***
Опет су нешто бомбардовали у близини. Већ сам се навикао. Задремао сам. У вечерњим часовима нас обично уче како да правилно рукујемо оружјем, како да се маскирамо, као и говору тела. Вечерас крећемо.
***
Освојили смо град. Кренули смо назад ка Сирту.
Поглавље 3
Путовали смо четири дана. Без хране. Вода је на измаку.
Сачинили смо заседу на главном путу. До Сирта има још 100 километара. На измаку смо снага...
***
Никада нисам могао ни да замислим да битка може да траје само неколико секунди. Нисам успео ни метак да испалим, а већ је све било готово. Заробили смо три «Тојоте» са тешким митраљезима и пацовску радиостаницу.
Слушали смо емисију. Сирт је под опсадом и непрекидно бомбардован. Одбрани је дат ултиматум - одустаните и живећете. Ма, добро ми познајемо те пацовске брбљивце. Одустали или се борили, све им је једно. Једино што чека браниоце Сирта је смрт.
Окачио сам зелену заставу на освојени аутомобил. Одмах је пришао Рус, пажљиво ју је скинуо, пресавио и вратио ми је. Онда је пажљиво окачио, уместо ње, заставу побуњеника. И намигнуо. Одмах сам схватио. Није он био будала.
***
Следећег дана ујутру, уништили смо велики контролни пункт. Убили смо око двеста пацова, заједно са три НАТО-координатора. Ослободили смо три жене и још десетак преживелих, чврсто везаних црнаца. Изгубили смо тридесет и шест бораца, укључујући и добровољце. Након сат времена, наишли су авиони и разнели нашу «Тојоту» у комаде. Срећом, оружје смо већ уклонили.
До Сирта је преостало још само 7 километара. Одлучили смо да се поделимо у три групе, да не бисмо постати лака мета за авионе.
Једну групу су предводили наши војници, другу су чинили Срби и полиција, моју - Руси. Укупно, у мојој групи је било 15, а у српској и нашој (либијској), по 16 војника. Опет смо поновили безгласну сигнализацију.
***
Напали су нас из авиона. Двојица су погинула. Прва група је улетела у битку за градски контролни пункт, а друга група му је пришла од позади. Ми смо чували стражу на улици, бранећи приступ обученим бандитима.
***
Пробили смо се. Заузели смо одбрамбене позиције у рушевинама најближе зграде. Уоколо се шири смрад лешева и обезглављених тела. Чини се да је недавно ту извршен масакр. Погубили су грађане Сирта зато што су се усудили да се роде у истом граду у ком је рођен Пуковник. И ове месаре зову побуњеницима?
Добро, колико је прошло од када је Ал Каида постала пријатељ НАТО-а?
***
Одбили смо три напада. Муниција нам понестаје. Зидови око нас су изрешетани мецима.Одлучили смо да се повучемо дубље у град, тамо одакле се чују пуцњи.
***
Срели смо се са нашим борцима. Спасени смо.
Поглавље 4
Септембар је у пуном замаху… НАТО авиони непрекидно бомбардују град. Чекамо велики напад. Није тако страшно - само се све тресе. Србин је рекао да му све то иде на живце.
У нашој јединици је остало само деветоро људи - ја, Србин-преводилац, Рус, два наша војника, полицајац и три добровољца. Добро је да је у граду доста искусних војника. Морамо да преживимо.
***
Поново нас засипају лецима. Кажу да је Пуковник побегао. Пуковник је убијен. Пуковник је све предао. Али, одавно смо навикли на њихове лажи.
Који је то био напад по реду? Чини се седми? Или осми? Екстремисти и натовци долазе - ми пуцамо. Они призивају авионе - ми се повлачимо. Они долазе - ми се враћамо на новостворене рушевине и поново пуцамо. Меци прште на све стране.
***
Октобар. Вече. Прошао је још један дан. Мислим да је ово мој последњи запис. Јутрос сам рањен и што је најгоре, раме ме ужасно боли. Не могу да држим аутомат. Од наше групе, преостала су само четворица. Ја, Србин, Рус и полицајац. Остали су погинули. И даље држимо одбрану у разрушеној кући, на кључној раскрсници. Са прозора је лако одржавати паљбу у два правца. Рус и Србин седе на прозорском симсу и испаљују метак за метком у главе пацова који надиру.
Снаге нам брзо понестаје и све ми се више чини да не можемо победити. Заставу, говор нашег Пуковника и своје записе ћу дати Русу. Али ћу и даље наставити да се борим.
Да, коначно сам научио њихова имена: - Растко и Антон.
Епилог
Антон је тешко уздахнуо. Прошло је седамнаест година, а као да се све догодило јуче. Сећао се како су Либију преплавили «плаћеници» свих боја. Како се два месеца пробијао преко Египта.
Памтио је и методе застрашивања које су примењивале западне владе против сопствених грађана. Убијали су их као животиње, са само једним циљем - да свале кривицу на Моамера Гадафија. НАТО је учинио све како би једна лаж закамуфлирала другу. Циљ им је био да дискредитују, понизе и запрљају бунтовног Пуковника.
Од тада је вођено много ратова - али све је почело у Либији. Свет се претворио у хаос, а хаос се церио попут хијене и шкргутао зубима попут пацова.
Његов родни Мурманск се већ десет година налази под «међународним протекторатом» (како се сада назива окупација), а Русија је (као и многе друге земље) разбијена на неколико делова.
У свету, оваквом какав је постао, све информације су једнократно смеће и обично су лажне. Људи су толико нафиловани контрадикторним подацима, да не знају више чему да верују.
И тако је свет коначно утопљен у апатију. Преостала је само млака, шаролика маса, уместо «правих» људи који мисле. А њихова деца одрастају размишљајући чешће о смрти него о животу.
Ко је кога убио, кога су силовали - али никоме то ионако више није важно. Старији су сагорели изнутра. Млади су дигли руке.
Свет се променио. Променили смо се и ми. Постали смо последња генерација која још увек зна да, где постоји лаж, постоји и истина. И уколико се наш поглед разликује од наметнутог - то не би смело да се крије.
Раздвојили су нас, прво на терену, у борби за Либију, затим, у политици и медијима. И коначно су организовали добро уиграну представу, поставивши на позорницу «дворске будале» и бесконачне приче о «теоријама завере». Одсечени смо од истине - непробојном баријером лажи и безобразлука.
Временом, на земљи је зацаревао најсофистициранији тоталитаризам, који се добро крије под плаштом демократије. Сваких неколико година, попут крпених лутака, смењују се насмејани политичари и шефови држава. Али се, у суштини, ништа не мења на главној позорници. Луткари су постали неприкосновени господари већ увелико исцрпљеног и равнодушног света.
И сада нам је преостало само да сањамо о томе, како би то било да можемо да се вратимо на старо и да све ово променимо. Да се вратимо у ту далеку 2011 или барем 2012 годину. Када још увек није било прекасно...
Антон је сишао са симса, пришао орману и извадио уредно скривени пакет. Прсти су му склизнули низ хладну, зелену свилу. Пажљиво је размотао забрањену заставу, извадио из њега искрзане листове и невољно се укочио након читања светих речи написаних дрхтавом руком мртвог пријатеља: -
«Потлачени људи широм света, битка - је почела!».
Крај
Посвећено Моамеру Гадафију - револуционару, сањару, човеку.
© strejndzher. «Земља равнодушних». 31.08.2011
И отдельная благодарность - rostow4anka.
«Земља равнодушних»
«Живот припада само онима који се не плаше да га изгубе» © Роберт Хајлајн
Почиње да пада киша. Уморна земља похлепно упија тешке капи. Антон је пажљиво звирнуо кроз прозор и сео на симс.
Он тај «ритуал», понављан годинама, изводи управо савршено, као да изводи добро увежбану представу.
Али, нема више никога ко би знао зашто он то ради. Време је променило људе, скучило сећања, отупело визије и изгладило страшна сећања - остављајући у замену боре на лицу.
Пре много година, једног обичног дана - почео је крај света. Света живих.
Поглавље 1
Последњи дани августа су пролазили, као и НАТО бомбардери. Зидине Триполија су биле прекривене чађи, а над улицама је лебдео смрад и мирис трулежи, неумитно се завлачећи у уске градске уличице.
Наши положаји су опет бомбардовани. Убили су нам комшију - био је добровољац као и ја.
Вичемо - «Бог, Либија, Моамер». Вичем - умирем. Срби - они су неми, само шкргућу зубима, забављени сопственом муком, скривеном негде унутар њихове душе. Они имају сопствене рачуне са «натистима», а ми имамо своје. Прича се да у граду има и Руса. Нисам их видео - али нисам тиме изненађен. На крају крајева, и они имају за шта да се освете.
Звиждук. Блиц. Прашина..прашина изнова прекрива очи као вео и нагриза суве усне. Небо је постало непријатељ. Непријатеља можете да убијете - можете срушити и авион. Међутим, ништа...
Немоћ - најгора ствар у овом рату. Пацови умиру, плаћеници гину, чак су и специјалци НАТОа - смртни. Али, авионе нико не обара. Проклете гвоздене птице..
***
Данас сам видео Камиша, Пуковниковог сина. Какав војник - неустрашив, искрен, интелигентан. Насмешио се, поразговарао је са нама, покушавајући да нас охрабри - но, видело се колико је силно исцрпљен. Бори се током целог дана, пуних шест месеци.
Одлучили смо да напустимо Абу Салим и да кренемо на југ, уз пут разјурујући пацове. За неколико дана колико су били у граду, успели су да опљачкају многе продавнице и музеје, да поубијају животиње у зоолошком врту, униште две болнице и побију велики број становника. У црно су завили град. У мом одреду је седморица бораца - они неће разочарати.
Са неба пада киша летака - «Предајте се и сачувате своје животе. Ми имамо добру храну и доста воде». Добро горе ови пацовски папирићи.
***
Још једна ноћ, још један дан. Одбрана се држи. Жив сам.
Поглавље 2
У зору смо срели групу руса. Чудне речи, као изрезуцкане - ништа не разумем, али сам се насмешио и махао им. Потапшали су ме по рамену. Идемо даље. Остало нас је је 73 - 68 наших, двојица Срба и тројица Руса. Међу њима, само седморица су наши војници, а један је полицајац. Други су, попут мене, обични добровољци.
Недавно се јавио брат лидер и ја сам записао његове речи - «Потлачени народи света, битка је отпочела. Не очајавајте, помоћ је близу»... Надам се да зна шта говори. Помоћ би нам добродошла.
Крајње је време да кренемо за Бени Валид, а одатле за Сирт. Везе су прекинуте, нема превоза. Крећемо у сумрак, са неке периферије.
Налетели смо на два пацовска контролна пункта... заробили смо једног белца. Показало се да је у питању француски митраљезац. Предао сам га неким људима који живе у кући, недавно разрушеној, у авио нападима. Не желим да знам шта ће да ураде са њим.
***
Склонили смо се у рушевине некадашње гараже. Испоставило се да један од Срба мање-више зна руски и арапски. Какогод, коначно смо могли да комуницирамо са Русима. Говорили су да су дошли да се освете због своје уништене отаџбине. Називали су Либију - «последњим упориштем Уније». Један од Срба је испод гласа процедио да му је кћер погинула у Београду.
Не знам за друге, али осећам да су ти људи дошли да се боре. По сопственој вољи. Водећи неки свој лични рат.
Питао сам их зашто је баш Либија нападнута тако изненада, а не неко други. Рус ми је рекао да, када у затвору проверавате камере, иако тачно знате која им је потребна, увек започињете проверу од суседних, како доушници не би знали која вас интересује.
Сетио сам се суседних Египта, Туниса, Алжира, Судана.. Било је јасно на шта циља. Испада да смо од почетка били циљ, а све те револуције у околним земљама су биле само маска.
Али, није помињао имена. Само је, слегнувши раменима, рекао «немојмо сад о томе».
***
Опет су нешто бомбардовали у близини. Већ сам се навикао. Задремао сам. У вечерњим часовима нас обично уче како да правилно рукујемо оружјем, како да се маскирамо, као и говору тела. Вечерас крећемо.
***
Освојили смо град. Кренули смо назад ка Сирту.
Поглавље 3
Путовали смо четири дана. Без хране. Вода је на измаку.
Сачинили смо заседу на главном путу. До Сирта има још 100 километара. На измаку смо снага...
***
Никада нисам могао ни да замислим да битка може да траје само неколико секунди. Нисам успео ни метак да испалим, а већ је све било готово. Заробили смо три «Тојоте» са тешким митраљезима и пацовску радиостаницу.
Слушали смо емисију. Сирт је под опсадом и непрекидно бомбардован. Одбрани је дат ултиматум - одустаните и живећете. Ма, добро ми познајемо те пацовске брбљивце. Одустали или се борили, све им је једно. Једино што чека браниоце Сирта је смрт.
Окачио сам зелену заставу на освојени аутомобил. Одмах је пришао Рус, пажљиво ју је скинуо, пресавио и вратио ми је. Онда је пажљиво окачио, уместо ње, заставу побуњеника. И намигнуо. Одмах сам схватио. Није он био будала.
***
Следећег дана ујутру, уништили смо велики контролни пункт. Убили смо око двеста пацова, заједно са три НАТО-координатора. Ослободили смо три жене и још десетак преживелих, чврсто везаних црнаца. Изгубили смо тридесет и шест бораца, укључујући и добровољце. Након сат времена, наишли су авиони и разнели нашу «Тојоту» у комаде. Срећом, оружје смо већ уклонили.
До Сирта је преостало још само 7 километара. Одлучили смо да се поделимо у три групе, да не бисмо постати лака мета за авионе.
Једну групу су предводили наши војници, другу су чинили Срби и полиција, моју - Руси. Укупно, у мојој групи је било 15, а у српској и нашој (либијској), по 16 војника. Опет смо поновили безгласну сигнализацију.
***
Напали су нас из авиона. Двојица су погинула. Прва група је улетела у битку за градски контролни пункт, а друга група му је пришла од позади. Ми смо чували стражу на улици, бранећи приступ обученим бандитима.
***
Пробили смо се. Заузели смо одбрамбене позиције у рушевинама најближе зграде. Уоколо се шири смрад лешева и обезглављених тела. Чини се да је недавно ту извршен масакр. Погубили су грађане Сирта зато што су се усудили да се роде у истом граду у ком је рођен Пуковник. И ове месаре зову побуњеницима?
Добро, колико је прошло од када је Ал Каида постала пријатељ НАТО-а?
***
Одбили смо три напада. Муниција нам понестаје. Зидови око нас су изрешетани мецима.Одлучили смо да се повучемо дубље у град, тамо одакле се чују пуцњи.
***
Срели смо се са нашим борцима. Спасени смо.
Поглавље 4
Септембар је у пуном замаху… НАТО авиони непрекидно бомбардују град. Чекамо велики напад. Није тако страшно - само се све тресе. Србин је рекао да му све то иде на живце.
У нашој јединици је остало само деветоро људи - ја, Србин-преводилац, Рус, два наша војника, полицајац и три добровољца. Добро је да је у граду доста искусних војника. Морамо да преживимо.
***
Поново нас засипају лецима. Кажу да је Пуковник побегао. Пуковник је убијен. Пуковник је све предао. Али, одавно смо навикли на њихове лажи.
Који је то био напад по реду? Чини се седми? Или осми? Екстремисти и натовци долазе - ми пуцамо. Они призивају авионе - ми се повлачимо. Они долазе - ми се враћамо на новостворене рушевине и поново пуцамо. Меци прште на све стране.
***
Октобар. Вече. Прошао је још један дан. Мислим да је ово мој последњи запис. Јутрос сам рањен и што је најгоре, раме ме ужасно боли. Не могу да држим аутомат. Од наше групе, преостала су само четворица. Ја, Србин, Рус и полицајац. Остали су погинули. И даље држимо одбрану у разрушеној кући, на кључној раскрсници. Са прозора је лако одржавати паљбу у два правца. Рус и Србин седе на прозорском симсу и испаљују метак за метком у главе пацова који надиру.
Снаге нам брзо понестаје и све ми се више чини да не можемо победити. Заставу, говор нашег Пуковника и своје записе ћу дати Русу. Али ћу и даље наставити да се борим.
Да, коначно сам научио њихова имена: - Растко и Антон.
Епилог
Антон је тешко уздахнуо. Прошло је седамнаест година, а као да се све догодило јуче. Сећао се како су Либију преплавили «плаћеници» свих боја. Како се два месеца пробијао преко Египта.
Памтио је и методе застрашивања које су примењивале западне владе против сопствених грађана. Убијали су их као животиње, са само једним циљем - да свале кривицу на Моамера Гадафија. НАТО је учинио све како би једна лаж закамуфлирала другу. Циљ им је био да дискредитују, понизе и запрљају бунтовног Пуковника.
Од тада је вођено много ратова - али све је почело у Либији. Свет се претворио у хаос, а хаос се церио попут хијене и шкргутао зубима попут пацова.
Његов родни Мурманск се већ десет година налази под «међународним протекторатом» (како се сада назива окупација), а Русија је (као и многе друге земље) разбијена на неколико делова.
У свету, оваквом какав је постао, све информације су једнократно смеће и обично су лажне. Људи су толико нафиловани контрадикторним подацима, да не знају више чему да верују.
И тако је свет коначно утопљен у апатију. Преостала је само млака, шаролика маса, уместо «правих» људи који мисле. А њихова деца одрастају размишљајући чешће о смрти него о животу.
Ко је кога убио, кога су силовали - али никоме то ионако више није важно. Старији су сагорели изнутра. Млади су дигли руке.
Свет се променио. Променили смо се и ми. Постали смо последња генерација која још увек зна да, где постоји лаж, постоји и истина. И уколико се наш поглед разликује од наметнутог - то не би смело да се крије.
Раздвојили су нас, прво на терену, у борби за Либију, затим, у политици и медијима. И коначно су организовали добро уиграну представу, поставивши на позорницу «дворске будале» и бесконачне приче о «теоријама завере». Одсечени смо од истине - непробојном баријером лажи и безобразлука.
Временом, на земљи је зацаревао најсофистициранији тоталитаризам, који се добро крије под плаштом демократије. Сваких неколико година, попут крпених лутака, смењују се насмејани политичари и шефови држава. Али се, у суштини, ништа не мења на главној позорници. Луткари су постали неприкосновени господари већ увелико исцрпљеног и равнодушног света.
И сада нам је преостало само да сањамо о томе, како би то било да можемо да се вратимо на старо и да све ово променимо. Да се вратимо у ту далеку 2011 или барем 2012 годину. Када још увек није било прекасно...
Антон је сишао са симса, пришао орману и извадио уредно скривени пакет. Прсти су му склизнули низ хладну, зелену свилу. Пажљиво је размотао забрањену заставу, извадио из њега искрзане листове и невољно се укочио након читања светих речи написаних дрхтавом руком мртвог пријатеља: -
«Потлачени људи широм света, битка - је почела!».
Крај
Посвећено Моамеру Гадафију - револуционару, сањару, човеку.
© strejndzher. «Земља равнодушних». 31.08.2011