Добрица Ерић: Бели граде, бели винограде ...
Click to viewБели граде, бели винограде
две те реке у наручју носе.
Ту ја садих своје рукосаде,
рукосаде, њене русе косе.
Сву ноћ горе моје дивне ране
и не може зора да ми сване
док ми њено лице не засија
као сунце насред Теразија.
Бели граде, бели винограде,
када она по теби прошета
улице су твоје цветне ливаде,
суво дрво мора да процвета.
Мила, ти си ветар што ћарлија
са убаве Авале и Уба.
Мила, ти си моја Скадарлија,
"Три грозда" и "Два бела голуба".
Мрсио сам твоју косу плаву
од Славије до Стамбол-капије,
грлио те као Дунав Саву
низводно од Аде Циганлије.
Сву ноћ горе моје тихе ране
и не може зора да ми сване
док ми њено лице не засија
као сунце насред Теразија.