И пси воле фотеље, ал' не могу да дођу на ред од џукела ...
У свакодневном испирању мозг(ов)а преко свих контролисаних и (не)контролисаних медија (у програмираној тзв. промени свести српског народа, коју нам је Ав-ав најавио још из предходне фотеље), с којих се разливају као фекалије низ стрму улицу његови преверени радикали (лажне патриоте, које су то биле само док им није понуђено више новца за подизање руке и ћутање, и светла будућност само за њих и њине) пресвучени у непасујућа им и смешно стојећа Европејска одела; при бесконачном паду демо(но)крата који су после бањског човека, прагматичног филозофа и ватерполо-психолога спали на шу(н)тавог зета деслухираног Мрчајевачког славуја или Заштитника грађана који се игра туђим животима са татиним пиштољем; и неуклоњивости рецидива комунистичке прошлости и удбашке државе и економије - лакопрстих и лакоморалних социјалиста (једва прерушнних комуњара) оличених у облапорној не више тако младој дебелој Дачи(ци) кафанској певачици, са својим пратећим пакетом великоглав(ат)ог баштиника Арканове имовине (да подсетимо забооавне: настале рекетирањем у миру и пљачком у рату) и идеје "јадинствене Србије" који би се тешко склонио испод само једне Томине "палме на обали мора" и оних што "покркаше бабу" - богатих пензионерских дахија и њихових престарелих синова и бахатих унука размештених на управу по буџетским установама - свих разнофелних (а уствари: истофелних) поклоника "неподношљиве лакоће постојања" у лицу љубитеља фотеља, који су спремни да за њих плате сваку цену од своје поцепане стражњице и (продане и опет и опет спремне за продају) јадне душ(иц)е и туђег отетог новца (за чије проклетство не маре) - усликах (тзв. паметним телефоном) јуче ово жућкасто пашче које се раскомотило у фотељи негде у циганском "привременом" станишту низ стрму улицу близу великог гробља на Бежанијској (или некој другој) Коси ... куда ћемо отићи (кад нам истекне време) и ми неснађени и неуфотељени и они што су се боље снашли од нас и уфотељили - неки уз (сума сумарум: највише полусатно) појање једног попа, неки уз појање више њих, а некима ће и владике запевати, можда и патријарх ... а под земљом и пред Господом (у Његовој демократији коју свет нити може нити хоће да нам приушти): бићемо сви исти: и сиромах и богаташ, господин и простак ... и онда ће и нама и њима они који нас буду (ис)праћали поћи на даћу - својеврсни пир и радост оних што су (за сада) претекли, тријумф преживелих над умрлима ... уз пошалице и смех који надјачава оно мало на силу и ради реда (може бити) проливених суза ...
И шта да кажем: ово куче [које се у недељно јутро некаквим чудом докопало фотеље коју је Циго вероватно набавио на попусту (пажње) код власника] ми делује чак веома симпатично, у односу на напред поменуте џукеле ...