Обращение Ильи Горячева к сербским средствам массовой информации
Оригинал взят у blkafana в Обращение Ильи Горячева к сербским средствам массовой информации
На фото: Илья Горячев и бывший министр иностранных дел Сербии Вук Еремич
Я уже опровергал ложные сообщения сербских медиа обо мне, когда в 2012 году в «Блице» вышла лживая статья. Вот то опровержение. Расскажу еще раз немного о себе и своих связях с Сербией. В 1999 году под впечатлением от агрессии НАТО на СРЮ я поступил на исторический факультет, где в качестве специалиста выбрал сербскую историю ХХ века. В 2002 году за научную работу «Сербская Православная Церковь в годы II Мировой войны в НДХ» я удостоился Патриаршей грамоты, которую мне вручил Патриарх Алексий II на Пасху в Троице-Сергиевой Лавре. На основании этой работы я под руководством Елены Гуськовой защитил диплом на ту же тему в 2004 году. В 2006 году я стал помощником депутата Государственной Думы РФ Николая Курьяновича по внешней политике. В том же году мы подготовили и провели его визит в Республику Сербскую и в Сербию.
Вместе с Николаем Курьяновичем в 2006 - 2007 годах мы встречались с владыками Банялучским Ефремом и Црногорско-Приморским Амфилохием. От обоих мы получили благословение на работу по укреплению русско-сербских связей. В 2007 году участвовал в работе Конгресса Русских Общин Дмитрия Рогозина.
В том же году в составе российской делегации принимал участие в конференции «Стоп Гаагской тирании». За участие в конференции Томислав Николич подарил мне швейцарские часы. В 2008 и 2009 годах принимал участие в научных конференциях исторического фонда «Сребреница» в Баня-Луке и Москве в Академии Наук. В Баня-Луке в составе российской делегации был официально принят Милорадом Додиком.
С 2006 года пять раз как журналист и историк-балканист был на Косово. С 2009 года вместе с депутатом Госдумы Максимом Мищенко от «Единой России» принимал участие в митинге, посвященном 10-й годовщине бомбардировок Югославии. С 2007 по 2011 года был помощником депутата от «Единой России» атамана Всевеликого Войска Донского Виктора Водолацкого. В 2011 году делал интервью с Министром иностранных дел Сербии Вуком Еремичем. С 2011 года получен вид на жительство как журналист, аккредитованный Министерством культуры Сербии. В 2011 - 2012 годах как корреспондент газеты «Русский Курьер», а с 2013 - информационно-аналитического сайта Modus Agendi. С марта 2013 года также аккредитован пресс-службой правительства Республики Сербской как журналист на территории РС.
Теперь относительно того, что вышло в сербских медиа. Не скрою, что эти тяжелейшие обвинения буквально оглушили меня. Однако, это лишь укрепило мою решимость доказать мою невиновность. На чем базируются эти обвинения. Отсутствует какая бы то ни было фактология, эти обвинения голословны и базируются на показаниях Никиты Тихонова, выбитых у него под пытками в колонии для пожизненного заключенных «Харп». Причем процесс, в ходе которого был осужден Тихонов в 2011 году был очень «грязным» - с давлением сотрудников ФСБ на присяжных, с похищениями этими же сотрудниками свидетелей и т.д.
Весной 2010 года и я был похищен сотрудниками ФСБ (2-я служба Центрального аппарата ФСБ РФ по защите конституционного строя и борьбе с терроризмом) в центре города в присутствии десятка свидетелей. Под давлением я был вынужден дать ложные показания на Никиту Тихонова, с которым был знаком еще со студенчества с 2002 года, а потом некоторое время работал с ним в одном издании (зима-весна 2006 года газета «Re:акция»). Допрос вели сотрудники ФСБ, не было адвоката, не было понятых, допрос был ночным - все это противоречит Уголовно-Процессуальному кодексу РФ и юридически уже этого достаточно для признания моих показаний, по сути являющихся косвенными, юридически ничтожными.
Зная, что в ходе судебного процесса, дирижируемого ФСБ, мне попросту не дадут отказаться от ложных, полученных под давлением показаний, я заранее подготовил со своим адвокатом нотариально заверенный отказ от них. В декабре 2010 года я покинул территорию России и в ходе судебного процесса над Тихоновым весной 2011 года отправил нотариально заверенный отказ в суд для приобщения к материалам дела, а одновременно опубликовал отказ и свои объяснения в журнале The New Times.
Почему нужны были именно мои показания, если они косвенные. Параллельно журналистской, я занимался общественно-политической деятельностью в рамках организации «Русский Образ», которая носила исключительно легальный характер. Тут надо пояснить, что Защита Конституционного Строя в ФСБ рассматривает любые общественно-политические организации в России лишь как объект для вербовки. Те, кто отказывается становиться их агентурой, подвергается разного рода преследованиям вплоть до полного уничтожения. Вербовали и меня, однако безуспешно. Быть марионеткой не было никакого желания. Зато, благодаря показаниям по делу Тихонова, от которых я отказался, ФСБ удалось уничтожить меня медийно зимой-весной 2011 года, уничтожить мою репутацию, в том числе путем вброса в медиа откровенной лжи.
Таким образом, нынешние обвинения - это месть за отказ вербоваться, за отказ от показаний в тщательно срежиссированном ими процессе Тихонова, а также нейтрализация нашей успешной общественно-политической деятельности в рамках «Право-Консервативного Альянса», созданного нами в феврале 2012 года. А в конце зимы 2013 года 2-я служба ЗКСБТ ФСБ РФ взяла курс на полное уничтожение неподконтрольных им общественно-политических организации любой идеологической направленности. И еще один важный момент. Зачем им нужен я. В рамках нашей общественно-политической деятельности мы сотрудничали со многими действующими федеральными политиками и чиновниками. Политика криминализации нашей деятельности - это удар по ним. Так, я был задержан 8 мая, в день отставки вице-премьера правительства РФ Владислава Суркова. Зная пыточные методы ФСБ образца 1937 года, несложно предположить, какие возможности для дискредитации неподконтрольных им политиков получит 2-я служба ФСБ и ее руководство (наследники 5-го Управления КГБ СССР, создавшего диссидентское движение и во многом ответственного за развал Советского Союза).
Подробнее, с цитатами, фактами, доказательствами я описываю эту систему в моей книге, которая сейчас готовится к публикации в Швейцарии. Отдельно стоит остановиться на обвинении в торговле оружием. Сербия воспринимается ЗКС ФСБ как такая Евро-Чечня - набитый оружием фактор нестабильности в Европе. Поэтому тесные отношения с Сербией - это уже само по себе обвинение в их глазах. Никакое оружие я никогда никому не продавал и ни у кого не покупал, не было оно никогда и найдено/изъято у меня. Не может быть фактов, доказывающих это обвинение и у сербских компетентных структур. Исходя из этого, можно сделать вывод в целом о недостоверности этих страшных обвинений.
Сейчас я обращаюсь к коллегам журналистам с просьбой воздержаться от штампов, а разобраться в фактах и помочь мне добиться истины и очистить мое честное имя. Я верю в сербское правосудие, поэтому прошу через медиа сербские власти проявить объективность. Я ни в коем случае не избегаю рассмотрения в суде, однако не верю в правосудие в России в данном случае, т.к. слишком сильно давление и влияние ФСБ на суд. Я вообще не верю, что доживу до суда в Москве. Поэтому я прошу сербские власти обеспечить мне гарантированную международными конвенциями возможность и право запросить политическое убежище в третьей стране, откуда я готов принимать участие в рассмотрении этого дела. Для меня, как для человека, не мыслящего себя вне политики, очистка репутации сейчас наиважнейшая задача.
Илья Горячев, 24 мая 2013 года
Сообщество Модус Агенди ВКонтакте
------------------------------------------------------
Изјава Иље горјачева за српске медије
Ја сам већ једном оповргао лажна сведочења српских медија о мени, када је 2012. године у ''Блицу'' изашао лажљиви чланак. Ево тог мог одговора. Још једном ћу испричати о себи и својој повезаности са Србијом.1999. године под утисцима за време НАТО бомбардовања на СРЈ ја сам уписао факултет за историју, где сам као своју специјалност изабрао српску историју ХХ века. 2002. године за мој рад под називом ''Српска православна црква за време 2. светског рата у НДХ'' сам добио Патријаршијску диплому, коју ми је уручио патријарх Алексиј II у Тројице-Сергејевом манастиру. На основу тог рада сам под руководством Јелене Гускове дипломирао 2004. године. 2006. године сам постао помоћник посланика руске Државне думеза спољну политику Николаја Курјановича. Те исте године сам организовао његову званичну посету Србији и Републици Српској.
Заједно са Курјановичем сам се 2006. и 2007. године сретао са владиком бањалучким Јефремом и црноорско-приморским Амфилохијем. Од обојице смо добили благослов за рад на учвршћивању руско-српских веза. 2007. године сам учествовао у раду Конгреса руских заједница Димитрија Рогозина.
Од 2006. године сам као новинар и историчар-балканиста пет пута посећивао Космет (http://modus-agendi.org/articles/1768). 2009. године сам са депутатом Јединствене Русије, Максимом Мишченком, учествовао на митингу посвећеном десетогодишњици бомбардовања Југославије, Од 2007. до 2011. сам био помоћник депутата Јединствене Русије и атамана козачке Велике Војске Дона, Виктора Водолацког. 2011, године сам урадио интервју са министром иностраних послова Србије Вуком Јеремићем. 2011-2012. сам био дописник руског листа ''Руски куријер'', а од 2013 дописник портала - Modus-Agendi''. 2013. године сам акредитован од стране Министарства културе Републике Србије као новинар на територији Републике Србије.
А сада о ономе што је изашло у српским медијима. Не кријем, да су ме ове тешке оптужбе запањиле. Такође, то је учврстило моју решеност да докажем своју невиност. На чему се базирају те оптужбе? Овде се види одсуство чињеница, оптужбе су само празне речи и базирају се на изјавама Никите Тихонова, које су изнуђене од њега док он седи у затворској колонији ''Харп'', која је предвиђена за оне који издржавају доживотну казну затвора. А сам процес, у којем је Тихонов 2011. године осуђен, био је ''прљав'' и било је доста притисака ФСБ на затворенике, са хапшењима сведока, итд.
На пролеће 2010. године ја сам био ухапшен од стране припадника ФСБ (2. служба апарата ФСБ РФ за заштиту уставног поретка и борбу против тероризма) у центру града уз писуство десетине сведока. Под притиском је од мене изнуђена изјава о кривици Никите Тихонова, са којим се познајем још од студентских дана 2002. године, и са којим сам неко време заједно радио у истој редакцији (зима-пролеће 2006. године, лист «Re:акция»). Испитивање су спроводили припадници ФСБ без присуства адвоката, било је извршено касно у ноћ, а све то противречи Кривично-процесном законику РФ и са правне тачке гледишта ти моји искази су индиректни и правно ништавни. Знајући, да ми у току судског процеса диктираног од стране ФСБ неће дозволити да порекнем лажни исказ, ја сам са својим адвокатом спремио свој оверени исказ у којем се ограђујем од диктираног исказа. У децембру 2010. године сам напустио територију Русије и на пролеће 2011. године сам послао оверен исказ у суд, да се одричем од претходног диктираног исказа, а то је истовремено објављено у листуThe New Times. Зашто им је био потребан мој исказ, иако он није био директан? Паралелно са новинарством, ја сам се занимао друштвено-политичким радом у организацији ''Руски Образ'', која је имала искључиво легални карактер. Овде треба појаснити, да Заштита уставног поретка РФ путем ФСБ посматра политичке оганизације у Русији као објекат за врбовање. Они који не желе да постану такав објекат, подлежу разним врстама репресије до потпуног уништења. Врбовали су и мене, али безуспешно. Нисам имао никакву жељу да постанем марионета. Зато што сам оповргао исказ диктиран од стране ФСБ у вези са делом Тихонова, ФСБ-у је успело да ме медијски униште 2011. године, да униште моју репутацију и да у медије баце отворене лажи.
На тај начин, данашње оптужнице су освета за одбијање врбовања и одбијање сведочења у њиховом детаљно изрежираном процесу Тихонова, а такође и неутрализација нашег успешног друштвено-политичког рада у оквиру ''Десне Конзервативне Алијансе'', коју смо ми створили у фебруару 2012. године. Пред пролеће 2013. године 2. служба ФСБ за заштиту УП РФ и борбу против тероризма се усредсредила на уништавање политичких организација свих праваца, које они не могу да контролишу. И још један важан моменат: Зашто сам им ја потребан? У оквиру нашег друштвено-политичког рада ми смо сарађивали са многим активним федералним политичарима и чиновницима. Политика криминализације нашег рада је ударац на те политичаре. Тако сам ја био задржан 8. маја на дан када је оставку дао вице-премијер владе РФ Владислав Сурков. Знајући истражне методе ФСБ по обрасцу из 1937. године, лако је претпоставити какве могућности за дискредитацију политичара које они не контролишу може имати 2. служба ФСБ за заштиту УП РФ и борбу против тероризма (наследници 5. управе КГБ СССР, које се бавило дисидентима и у многоме је криво за распад Совјетског Савеза).
Јасније, са цитатима и чињеницама, ја описујем тај систем у својој књизи, која се спрема за објављивање у Швајцарској. Посебно вреди зауставити се на оптужбама у вези са тррговином оружијем. У ЗКС ФСБ Србију сматрају за некакву Евро-Чеченију пуну оружија и фактор нестабилности у Европи. Присни односи са Србијом су у њиховим очима довољан доказ за оптужбу. Никада никакво оружије ја нисам продавао, нити сам га од кога куповао и оно није никада нађено код мене. Нема чињеница, које би могле да докажу сличне српске структуре. Гледајући на то, може се донети закључак о неистинитости свих ових страшних оптужби.
Сада се обраћам колегама новинарима да се суздрже од етикета и да се усредсреде на чињенице, и да ми помогну да истина изађе на видело и да се сачува моје часно име. Ја верујем у српско правосуђе и зато преко медија од српских власти тражим објективност. Ја никако не избегавам да све ово размотрим на суду, такође не верујем правосуђу у Русији због превеликог утицаја ФСБ на судство. Ја уопште не верујем што ћу преживети до суђења у Москви. Зато ја молим српске власти да ми обезбеде могућност и право на политички азил у трећој, које је гарантовано међународним конвенцијама, и овдатле сам ја спреман да учествујем у разрешавању овог дела. За мене, као човека који не види себе изван политике, чишћење моје тренутне репутације је најважнији задатак.
Иља Горјачев
24. мај 2013. год.
На фото: Илья Горячев и бывший министр иностранных дел Сербии Вук Еремич
Я уже опровергал ложные сообщения сербских медиа обо мне, когда в 2012 году в «Блице» вышла лживая статья. Вот то опровержение. Расскажу еще раз немного о себе и своих связях с Сербией. В 1999 году под впечатлением от агрессии НАТО на СРЮ я поступил на исторический факультет, где в качестве специалиста выбрал сербскую историю ХХ века. В 2002 году за научную работу «Сербская Православная Церковь в годы II Мировой войны в НДХ» я удостоился Патриаршей грамоты, которую мне вручил Патриарх Алексий II на Пасху в Троице-Сергиевой Лавре. На основании этой работы я под руководством Елены Гуськовой защитил диплом на ту же тему в 2004 году. В 2006 году я стал помощником депутата Государственной Думы РФ Николая Курьяновича по внешней политике. В том же году мы подготовили и провели его визит в Республику Сербскую и в Сербию.
Вместе с Николаем Курьяновичем в 2006 - 2007 годах мы встречались с владыками Банялучским Ефремом и Црногорско-Приморским Амфилохием. От обоих мы получили благословение на работу по укреплению русско-сербских связей. В 2007 году участвовал в работе Конгресса Русских Общин Дмитрия Рогозина.
В том же году в составе российской делегации принимал участие в конференции «Стоп Гаагской тирании». За участие в конференции Томислав Николич подарил мне швейцарские часы. В 2008 и 2009 годах принимал участие в научных конференциях исторического фонда «Сребреница» в Баня-Луке и Москве в Академии Наук. В Баня-Луке в составе российской делегации был официально принят Милорадом Додиком.
С 2006 года пять раз как журналист и историк-балканист был на Косово. С 2009 года вместе с депутатом Госдумы Максимом Мищенко от «Единой России» принимал участие в митинге, посвященном 10-й годовщине бомбардировок Югославии. С 2007 по 2011 года был помощником депутата от «Единой России» атамана Всевеликого Войска Донского Виктора Водолацкого. В 2011 году делал интервью с Министром иностранных дел Сербии Вуком Еремичем. С 2011 года получен вид на жительство как журналист, аккредитованный Министерством культуры Сербии. В 2011 - 2012 годах как корреспондент газеты «Русский Курьер», а с 2013 - информационно-аналитического сайта Modus Agendi. С марта 2013 года также аккредитован пресс-службой правительства Республики Сербской как журналист на территории РС.
Теперь относительно того, что вышло в сербских медиа. Не скрою, что эти тяжелейшие обвинения буквально оглушили меня. Однако, это лишь укрепило мою решимость доказать мою невиновность. На чем базируются эти обвинения. Отсутствует какая бы то ни было фактология, эти обвинения голословны и базируются на показаниях Никиты Тихонова, выбитых у него под пытками в колонии для пожизненного заключенных «Харп». Причем процесс, в ходе которого был осужден Тихонов в 2011 году был очень «грязным» - с давлением сотрудников ФСБ на присяжных, с похищениями этими же сотрудниками свидетелей и т.д.
Весной 2010 года и я был похищен сотрудниками ФСБ (2-я служба Центрального аппарата ФСБ РФ по защите конституционного строя и борьбе с терроризмом) в центре города в присутствии десятка свидетелей. Под давлением я был вынужден дать ложные показания на Никиту Тихонова, с которым был знаком еще со студенчества с 2002 года, а потом некоторое время работал с ним в одном издании (зима-весна 2006 года газета «Re:акция»). Допрос вели сотрудники ФСБ, не было адвоката, не было понятых, допрос был ночным - все это противоречит Уголовно-Процессуальному кодексу РФ и юридически уже этого достаточно для признания моих показаний, по сути являющихся косвенными, юридически ничтожными.
Зная, что в ходе судебного процесса, дирижируемого ФСБ, мне попросту не дадут отказаться от ложных, полученных под давлением показаний, я заранее подготовил со своим адвокатом нотариально заверенный отказ от них. В декабре 2010 года я покинул территорию России и в ходе судебного процесса над Тихоновым весной 2011 года отправил нотариально заверенный отказ в суд для приобщения к материалам дела, а одновременно опубликовал отказ и свои объяснения в журнале The New Times.
Почему нужны были именно мои показания, если они косвенные. Параллельно журналистской, я занимался общественно-политической деятельностью в рамках организации «Русский Образ», которая носила исключительно легальный характер. Тут надо пояснить, что Защита Конституционного Строя в ФСБ рассматривает любые общественно-политические организации в России лишь как объект для вербовки. Те, кто отказывается становиться их агентурой, подвергается разного рода преследованиям вплоть до полного уничтожения. Вербовали и меня, однако безуспешно. Быть марионеткой не было никакого желания. Зато, благодаря показаниям по делу Тихонова, от которых я отказался, ФСБ удалось уничтожить меня медийно зимой-весной 2011 года, уничтожить мою репутацию, в том числе путем вброса в медиа откровенной лжи.
Таким образом, нынешние обвинения - это месть за отказ вербоваться, за отказ от показаний в тщательно срежиссированном ими процессе Тихонова, а также нейтрализация нашей успешной общественно-политической деятельности в рамках «Право-Консервативного Альянса», созданного нами в феврале 2012 года. А в конце зимы 2013 года 2-я служба ЗКСБТ ФСБ РФ взяла курс на полное уничтожение неподконтрольных им общественно-политических организации любой идеологической направленности. И еще один важный момент. Зачем им нужен я. В рамках нашей общественно-политической деятельности мы сотрудничали со многими действующими федеральными политиками и чиновниками. Политика криминализации нашей деятельности - это удар по ним. Так, я был задержан 8 мая, в день отставки вице-премьера правительства РФ Владислава Суркова. Зная пыточные методы ФСБ образца 1937 года, несложно предположить, какие возможности для дискредитации неподконтрольных им политиков получит 2-я служба ФСБ и ее руководство (наследники 5-го Управления КГБ СССР, создавшего диссидентское движение и во многом ответственного за развал Советского Союза).
Подробнее, с цитатами, фактами, доказательствами я описываю эту систему в моей книге, которая сейчас готовится к публикации в Швейцарии. Отдельно стоит остановиться на обвинении в торговле оружием. Сербия воспринимается ЗКС ФСБ как такая Евро-Чечня - набитый оружием фактор нестабильности в Европе. Поэтому тесные отношения с Сербией - это уже само по себе обвинение в их глазах. Никакое оружие я никогда никому не продавал и ни у кого не покупал, не было оно никогда и найдено/изъято у меня. Не может быть фактов, доказывающих это обвинение и у сербских компетентных структур. Исходя из этого, можно сделать вывод в целом о недостоверности этих страшных обвинений.
Сейчас я обращаюсь к коллегам журналистам с просьбой воздержаться от штампов, а разобраться в фактах и помочь мне добиться истины и очистить мое честное имя. Я верю в сербское правосудие, поэтому прошу через медиа сербские власти проявить объективность. Я ни в коем случае не избегаю рассмотрения в суде, однако не верю в правосудие в России в данном случае, т.к. слишком сильно давление и влияние ФСБ на суд. Я вообще не верю, что доживу до суда в Москве. Поэтому я прошу сербские власти обеспечить мне гарантированную международными конвенциями возможность и право запросить политическое убежище в третьей стране, откуда я готов принимать участие в рассмотрении этого дела. Для меня, как для человека, не мыслящего себя вне политики, очистка репутации сейчас наиважнейшая задача.
Илья Горячев, 24 мая 2013 года
Сообщество Модус Агенди ВКонтакте
------------------------------------------------------
Изјава Иље горјачева за српске медије
Ја сам већ једном оповргао лажна сведочења српских медија о мени, када је 2012. године у ''Блицу'' изашао лажљиви чланак. Ево тог мог одговора. Још једном ћу испричати о себи и својој повезаности са Србијом.1999. године под утисцима за време НАТО бомбардовања на СРЈ ја сам уписао факултет за историју, где сам као своју специјалност изабрао српску историју ХХ века. 2002. године за мој рад под називом ''Српска православна црква за време 2. светског рата у НДХ'' сам добио Патријаршијску диплому, коју ми је уручио патријарх Алексиј II у Тројице-Сергејевом манастиру. На основу тог рада сам под руководством Јелене Гускове дипломирао 2004. године. 2006. године сам постао помоћник посланика руске Државне думеза спољну политику Николаја Курјановича. Те исте године сам организовао његову званичну посету Србији и Републици Српској.
Заједно са Курјановичем сам се 2006. и 2007. године сретао са владиком бањалучким Јефремом и црноорско-приморским Амфилохијем. Од обојице смо добили благослов за рад на учвршћивању руско-српских веза. 2007. године сам учествовао у раду Конгреса руских заједница Димитрија Рогозина.
Од 2006. године сам као новинар и историчар-балканиста пет пута посећивао Космет (http://modus-agendi.org/articles/1768). 2009. године сам са депутатом Јединствене Русије, Максимом Мишченком, учествовао на митингу посвећеном десетогодишњици бомбардовања Југославије, Од 2007. до 2011. сам био помоћник депутата Јединствене Русије и атамана козачке Велике Војске Дона, Виктора Водолацког. 2011, године сам урадио интервју са министром иностраних послова Србије Вуком Јеремићем. 2011-2012. сам био дописник руског листа ''Руски куријер'', а од 2013 дописник портала - Modus-Agendi''. 2013. године сам акредитован од стране Министарства културе Републике Србије као новинар на територији Републике Србије.
А сада о ономе што је изашло у српским медијима. Не кријем, да су ме ове тешке оптужбе запањиле. Такође, то је учврстило моју решеност да докажем своју невиност. На чему се базирају те оптужбе? Овде се види одсуство чињеница, оптужбе су само празне речи и базирају се на изјавама Никите Тихонова, које су изнуђене од њега док он седи у затворској колонији ''Харп'', која је предвиђена за оне који издржавају доживотну казну затвора. А сам процес, у којем је Тихонов 2011. године осуђен, био је ''прљав'' и било је доста притисака ФСБ на затворенике, са хапшењима сведока, итд.
На пролеће 2010. године ја сам био ухапшен од стране припадника ФСБ (2. служба апарата ФСБ РФ за заштиту уставног поретка и борбу против тероризма) у центру града уз писуство десетине сведока. Под притиском је од мене изнуђена изјава о кривици Никите Тихонова, са којим се познајем још од студентских дана 2002. године, и са којим сам неко време заједно радио у истој редакцији (зима-пролеће 2006. године, лист «Re:акция»). Испитивање су спроводили припадници ФСБ без присуства адвоката, било је извршено касно у ноћ, а све то противречи Кривично-процесном законику РФ и са правне тачке гледишта ти моји искази су индиректни и правно ништавни. Знајући, да ми у току судског процеса диктираног од стране ФСБ неће дозволити да порекнем лажни исказ, ја сам са својим адвокатом спремио свој оверени исказ у којем се ограђујем од диктираног исказа. У децембру 2010. године сам напустио територију Русије и на пролеће 2011. године сам послао оверен исказ у суд, да се одричем од претходног диктираног исказа, а то је истовремено објављено у листуThe New Times. Зашто им је био потребан мој исказ, иако он није био директан? Паралелно са новинарством, ја сам се занимао друштвено-политичким радом у организацији ''Руски Образ'', која је имала искључиво легални карактер. Овде треба појаснити, да Заштита уставног поретка РФ путем ФСБ посматра политичке оганизације у Русији као објекат за врбовање. Они који не желе да постану такав објекат, подлежу разним врстама репресије до потпуног уништења. Врбовали су и мене, али безуспешно. Нисам имао никакву жељу да постанем марионета. Зато што сам оповргао исказ диктиран од стране ФСБ у вези са делом Тихонова, ФСБ-у је успело да ме медијски униште 2011. године, да униште моју репутацију и да у медије баце отворене лажи.
На тај начин, данашње оптужнице су освета за одбијање врбовања и одбијање сведочења у њиховом детаљно изрежираном процесу Тихонова, а такође и неутрализација нашег успешног друштвено-политичког рада у оквиру ''Десне Конзервативне Алијансе'', коју смо ми створили у фебруару 2012. године. Пред пролеће 2013. године 2. служба ФСБ за заштиту УП РФ и борбу против тероризма се усредсредила на уништавање политичких организација свих праваца, које они не могу да контролишу. И још један важан моменат: Зашто сам им ја потребан? У оквиру нашег друштвено-политичког рада ми смо сарађивали са многим активним федералним политичарима и чиновницима. Политика криминализације нашег рада је ударац на те политичаре. Тако сам ја био задржан 8. маја на дан када је оставку дао вице-премијер владе РФ Владислав Сурков. Знајући истражне методе ФСБ по обрасцу из 1937. године, лако је претпоставити какве могућности за дискредитацију политичара које они не контролишу може имати 2. служба ФСБ за заштиту УП РФ и борбу против тероризма (наследници 5. управе КГБ СССР, које се бавило дисидентима и у многоме је криво за распад Совјетског Савеза).
Јасније, са цитатима и чињеницама, ја описујем тај систем у својој књизи, која се спрема за објављивање у Швајцарској. Посебно вреди зауставити се на оптужбама у вези са тррговином оружијем. У ЗКС ФСБ Србију сматрају за некакву Евро-Чеченију пуну оружија и фактор нестабилности у Европи. Присни односи са Србијом су у њиховим очима довољан доказ за оптужбу. Никада никакво оружије ја нисам продавао, нити сам га од кога куповао и оно није никада нађено код мене. Нема чињеница, које би могле да докажу сличне српске структуре. Гледајући на то, може се донети закључак о неистинитости свих ових страшних оптужби.
Сада се обраћам колегама новинарима да се суздрже од етикета и да се усредсреде на чињенице, и да ми помогну да истина изађе на видело и да се сачува моје часно име. Ја верујем у српско правосуђе и зато преко медија од српских власти тражим објективност. Ја никако не избегавам да све ово размотрим на суду, такође не верујем правосуђу у Русији због превеликог утицаја ФСБ на судство. Ја уопште не верујем што ћу преживети до суђења у Москви. Зато ја молим српске власти да ми обезбеде могућност и право на политички азил у трећој, које је гарантовано међународним конвенцијама, и овдатле сам ја спреман да учествујем у разрешавању овог дела. За мене, као човека који не види себе изван политике, чишћење моје тренутне репутације је најважнији задатак.
Иља Горјачев
24. мај 2013. год.