еще про "освободителей славянства"
Уже приходилось мнѣ писать про обликъ бойцовъ РККА и про ихъ ... мммммъ... неоднозначное поведенiе въ Сербiи, и сложные ихъ отношенiя съ собственностью сербскихъ семей и честью сербскихъ женщинъ. Для того чтобы не ограничиваться только цифрами, привожу цитату изъ монографiи Тимофеева выпущенной академическимъ сербскимъ издательствомъ, стр. 387-389. Ссылки изъ текста снабжены знакомъ *.
стр. 387
Пљачке, отимачина и насиље били су присутни у мањем обиму од оног са којима су се суочили становници Рајха, али ипак у довољно иритантном по савезничку државу. Описи ових догађаја које су оставили Дедијер или илас могли би да изазову сумњу, али њихове наводе потврђују материјали политичких одсека совјетских јединица које су прошлe кроз источни део Југославије. Иако су аутори памфлета „Злочинства под плаштом социјализма“ и претеривали, генерализујући негативне појаве у Црвеној армији, бројни предмети Војног тужилаштва 57. армије непобитно сведоче да велики део криминалних појава југословенски комунисти нису измислили.
стр.388
Ево неколико примера: 8. новембра 1944. наредник К. О. Аветисјан и поднаредник К. И. Шпицин су извршили незаконито хапшење грађанинаТомашкова, након чега су силовали његову жену К. Хорват. Војни трибунал осудио је Аветисјана на десет, а Шпицина на девет година радних логора,без могућности замене службе у казненој чети. Пијани црвеноармејац се потукао 14. новембра 1944. разбио стакло и тешко ранио цивилно лице.Био је осуђен на десет година радних логора, без могућности замене службе у казненој чети. Наредник Борисов у селу Дероње у пијаном стању је силовао Ганић М. (81 година). Био је осуђен на десет година радних логора, без могућности замене службе у казненој чети.
*1373
Штета коју су правили одређени појединци није била само материјална већ и морална. У Бољевцу, Улица краља Александра 17, код Драгомира Михаиловића су остали на конаку у ноћи између 10. и 11. октобра заменик команданта 429.стрељачког пука за материјално обезбеђење и начелник Самосталног вода за везу истог пука. Преко ноћи код њих су дошле и две девојке из састава јединице. Девојке су отишле рано ујутро и носиле су неке ствари у великим завежљајима, према изјави једног од совјетских официра настањених у суседној кући. После одласка официра, Михаиловић је установио да је изормана нестало шест вунених хаљина, један капут и доњи веш који нијемогао да поброји. На саслушању Михаиловић је изјавио тужиоцу дивизије да орман није закључао. Према његовој изјави он је „дуго чекао Црвену армију и зато се надао да ће све бити у реду и да господа официри Црвене армије неће да си дозволе да нешто узму“. За казну официри су изгубили чинове и били су упућени у казнену чету, а девојке су вратиле украдене ствари осим доњег веша, који је због ношења био неупотребљив.
*1374
Бројно стових испада довела је до ситуације да су, упркос строгој забрани ширења компромитујућих информација (Наредба НКО № 034), неки случајеви,уз одговарајућу критику, били поменути чак и у интерним армијским новинама.
*1375
Једна од водећих жена партизанског покрета и будући српски министар просвете, Ђиласова супруга, Митра Митровић са згражавањем сесећала недоличног понашања црвеноармејаца: „Тенкиста - дебељко прилазими и предлаже: ‘Ајмо гарава!‘“.
*1376
Ови догађаји нису могли да не изазову револт руководства КПЈ јер они нису урушавали само ауторитет СССР-а већ и идеологије на којој се базирала нова власт у Југославији. Оштре изјаве
*1373 ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 140, стр. 164, 193, 195.
*1374 ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д. 105, стр. 130.
*1375 Исто, стр. 196.
*1376 Слуцкий Б., „Записки о войне“, О других и о себе, Москва, 2005, стр. 62
стр.389
Ј. Б. Тита, Е. Кардеља, К. Поповића, П. Дапчевића и нарочито М. Ђиласа биле су дате начелнику мисије СССР-а генералу Корњејеву и начелнику совјетског гарнизона Београда генералу П. М. Верхоловичу, касније и лично Стаљину.
*1377
Посебно се љутио Ђилас: „то се кувало бесомучно… прекипело је…“
*1378
Лично увређени Ђилас постао је веома забринут за расположења широких маса.
*1379
албе и притужбе руководства КПЈ, осим аморалних испада црвеноармејаца, изазвала je и још једна појава - однос према партизанима и НОВЈ као савезнику. Југословенско руководство је неколико пута молило да сеи раз „ослобођење Београда снагама Црвене армије“ замени са формулацијом „ослобођење Београда снагама Црвене армије и југословенским трупама“,да се заведе војнички поздрав југословенским официрима, да се заустави однос према југословенској војсци „као неспособној и другоразредној“.
*1380
Према искуству совјетских пропагандиста и објашњењу југословенских колега ово је било изузетно битно, јер грађански Београд „веома често је спајао и супротстављао своје русофилство са антититоизмом, спрдао се његовој (Титовој - А. Т.) сиромашној војсци, и понекад је и отворено демонстрирао одговарајуће осећаје“.
1381
*1377 Ђилас М., Разговори са Стаљином, Београд, 1962; Слуцкий Б., „Записки о войне“, О других и о себе, Москва, 2005, стр. 74.
*1378 Đilas M. , Revolucionarni rat,Beograd, 1990, str. 408.
*1379 Забринутост Ђиласа за расположење народних маса није му сметала да „убрзава револуцију“ у Херцеговини и Црној Гори крајем 1941. и почетком 1942. Домазетовић В., Револуција у Црној Гори и њени узроци, Београд, 1944.
*1380 Слуцкий Б., „Записки о войне“,О других и о себе , Москва, 2005, стр. 75.
*1381 Исто.
перевожу
стр.387
Грабежи, отъѣмъ собственности и насиліе были присущи (РККА въ восточныхъ районахъ Югославіи -- Кирилловецъ) въ меньшихъ масштабахъ, чемъ то, съ чемъ столкнулись жители Рейха, но все же въ достаточно раздражающемъ размѣрѣ учитывая союзническій характеръ страны. Описанія этихъ событій, которыя оставили Дедіеръ или Джиласъ могли бы вызвать подозрѣнія, но ихъ утвержденія подтверждаютъ матеріалы политическихъ органовъ по дѣламъ совѣтскихъ бойцовъ, которые прошли черезъ восточную часть Югославіи. Хотя авторы памфлета „Злодѣйства подъ видомъ соціализма“ и преувеличивали, обобщая негативные явленія въ Красной арміи, многочисленныя дѣла Военнаго прокурора 57 арміи неопровержимо свидѣтельствуютъ, что большая часть преступныхъ дѣяній югославскіе коммунисты не выдумали.
стр.388
Вотъ нѣсколько примѣровъ: 8 ноября 1944-мъ сержантъ Х.О.Аветисянъ и младшій сержантъ Х. И. Шпицинъ произвели незаконный арестъ гражданина Томашкова, послѣ чего изнасиловали его жену К. Хорватъ. Военный трибуналъ осудилъ это Аветисяна на десять, а Шпицина на девять лѣтъ исправительно-трудовыхъ лагерей,безъ возможности замѣны службы въ штрафномъ батальонѣ. Пьяный красноармеецъ 14 ноября 1944-мъ разбилъ стекло и тяжело ранилъ гражданское лицо. Былъ приговоренъ къ десяти годамъ исправительно-трудовыхъ лагерей, безъ возможности замѣны службы въ штрафномъ батальонѣ. Сержантъ Борисовъ въ деревнѣ Деронье въ нетрезвомъ состояніи изнасиловалъ Ганичъ М. (81 годъ). Онъ былъ приговоренъ къ десяти годамъ исправительно-трудовыхъ лагерей, безъ возможности замѣны службой въ штрафномъ батальонѣ.
*1373
Уронъ, который наносили конкретные лица былъ не только матеріальнымъ, но и моральнымъ. Въ Больевцѣ, по улицѣ Короля Александра 17, у Драгомира Михаиловича остались въ гостевомъ домѣ въ ночь съ 10 на 11 октября замѣститель командующаго 429.стрѣлковаго полка по матеріальному обезпеченію и начальникъ отдѣльнаго взвода связи того же полка. Ночью къ нимъ пришли и двѣ дѣвушки изъ состава части. Дѣвушки ушли рано утромъ и унесли нѣкоторыя вещи, согласно заявленію одного изъ совѣтскихъ офицеровъ расквартированныхъ въ сосѣднемъ домѣ. Послѣ отъѣзда офицеровъ Михайловичъ обнаружилъ, что изъ шкафа пропали шесть шерстяныхъ платьевъ, одно пальто и нижнее бѣлье, которое невозможно сосчитать. На слушаніи Михайловичъ заявилъ слѣдователю дивизіи, что шкафъ не закрывается. Согласно его заявленію, онъ „долго ждалъ Красной арміи, и поэтому надѣялся, что все будетъ въ порядкѣ, и господамъ офицерамъ Красной арміи не будетъ дозволено что-то брать“. Въ наказаніе офицеры потеряли званія и были переданы въ штрафной полкъ, а дѣвушки вернули украденныя вѣщи, кромѣ нижняго бѣлья, которое изъ-за ношенія было безполезно.
*1374
Многочисленность подобныхъ явленій привела къ тому, что, несмотря на строгій запретъ распространенія компрометирующей информаціи (Приказъ НКО № 034), нѣкоторые случаи, съ соотвѣтствующей критикой, были упомянуты даже во внутреннихъ армейскихъ газетахъ.
*1375
Одна изъ ведущихъ женщинъ партизанскаго движенія и сербскій министръ образованія, жена Джиласа, Митра Митровичъ съ возмущеніемъ упомянула проступокъ красноармейца: „танкистъ-толстякъ подходитъ ко мнѣ и предлагаетъ: ‘Давайте ***!‘“. (Надо понимать: по сербскимъ стандартамъ мужской красоты толстякъ, особенно низкорослый, какъ обычно у танкистовъ, есть неминуемо уродъ -- Кирилловецъ)
*1376
Эти событія не могли не вызвать возмущеніе руководства КПЮ потому что они подрывали не только авторитетъ СССР, но и идеологію, на которой базировалась новая власть въ Югославіи. Рѣзкіе заявленія
*1373 ЦА МО РФ, 233 СД, ПО, д. 140, стр. 164, 193, 195.
*1374 ЦА МО РФ, 52 СД, ПО, д. 105, стр. 130.
*1375 То же , стр. 196.
*1376 Слуцкій Б., „Записки о войнѣ“, О другихъ и о себѣ, Москва, 2005, стр. 62
стр.389
Й. Б. Тито, Е. Карделя, Х. Поповича, P. Дапчевича и особенно М. Джиласа были приведены начелнику миссіи СССР генералу Корнееву и начальнику совѣтскаго гарнизона Бѣлграда генералу P. М. Верхоловичу, позже и лично Стаљину.
*1377
Особенно рѣзокъ былъ Джиласъ: „это жестоко... уже довольно...“
*1378
Лично оскорбленный Джиласъ сталъ очень обезпокоенъ настроеніями широкихъ массъ.
*1379
Претензіи и жалобы руководства КПЮ, кромѣ, какъ оказалось, аморальныхъ красноармейцевъ, вызвало и еще одно явленіе - отношеніе къ партизанамъ и НОАЮ какъ ихъ союзнику. Югославское руководство нѣсколько разъ, молило, что формулировку „освобожденіе Бѣлграда силами Красной арміи“ замѣнить формулировкой „освобожденіе Бѣлграда силами Красной арміи и югославскими войсками“,чтобы воздать честь югославскимъ военнымъ, и остановить отношеніе къ югославской арміи„, какъ неспособной и второразрядной“.
*1380
По опыту совѣтскихъ пропагандистовъ и объясненіямъ ихъ югославскихъ коллегъ это было чрезвычайно важно, ибо гражданская часть белградцевъ „очень часто соединяла и сопоставляла свои русофильство съ антититоизмомъ, презирая его (Тито - А. Т.) бѣдной арміи, и иногда открыто демонстрировало соотвѣтствующія ощущенія“.
*1381
(Неудивительно : во внутренней Сербіи большевизмъ, даже титовскій, былъ нуженъ народу просто какъ въ банѣ лыжи -- Кирилловецъ)
*1377 Ђилас М., Разговори са Стаљином, Београд, 1962;; Слуцкій Б., „Записки о войнѣ“,О другихъ и о себѣ
, Москва, 2005, стр. 74.
*1378 Đilas M., Revolucionarni rat,Beograd, 1990, str. 408.
*1379 Озабоченность Джиласа настроеніемъ народныхъ массъ, не мѣшала ему „ускорять революцію“ въ Герцеговинѣ и Черногоріи въ концѣ 1941. и въ началѣ 1942 года. См.: Домазетовић В., Револуција у Црној Гори и њени узроци, Београд, 1944.
*1380 Слуцкій Б., „Записки о войнѣ“,О другихъ и о себѣ , Москва, 2005, стр. 75.
*1381 То же самое.
Итого: Было,что бойцы РККА грабили и насиловали, тырили (даже и крысятничали), не брезгуя и исподнимъ бѣльемъ. Повторяю, было это даже не въ Германiи и Румынiи, а въ Югославiи и относительно техъ, для кого бойцы РККА должны были стать освободителями. Если перевелъ не очень -- поправьте.
стр. 387
Пљачке, отимачина и насиље били су присутни у мањем обиму од оног са којима су се суочили становници Рајха, али ипак у довољно иритантном по савезничку државу. Описи ових догађаја које су оставили Дедијер или илас могли би да изазову сумњу, али њихове наводе потврђују материјали политичких одсека совјетских јединица које су прошлe кроз источни део Југославије. Иако су аутори памфлета „Злочинства под плаштом социјализма“ и претеривали, генерализујући негативне појаве у Црвеној армији, бројни предмети Војног тужилаштва 57. армије непобитно сведоче да велики део криминалних појава југословенски комунисти нису измислили.
стр.388
Ево неколико примера: 8. новембра 1944. наредник К. О. Аветисјан и поднаредник К. И. Шпицин су извршили незаконито хапшење грађанинаТомашкова, након чега су силовали његову жену К. Хорват. Војни трибунал осудио је Аветисјана на десет, а Шпицина на девет година радних логора,без могућности замене службе у казненој чети. Пијани црвеноармејац се потукао 14. новембра 1944. разбио стакло и тешко ранио цивилно лице.Био је осуђен на десет година радних логора, без могућности замене службе у казненој чети. Наредник Борисов у селу Дероње у пијаном стању је силовао Ганић М. (81 година). Био је осуђен на десет година радних логора, без могућности замене службе у казненој чети.
*1373
Штета коју су правили одређени појединци није била само материјална већ и морална. У Бољевцу, Улица краља Александра 17, код Драгомира Михаиловића су остали на конаку у ноћи између 10. и 11. октобра заменик команданта 429.стрељачког пука за материјално обезбеђење и начелник Самосталног вода за везу истог пука. Преко ноћи код њих су дошле и две девојке из састава јединице. Девојке су отишле рано ујутро и носиле су неке ствари у великим завежљајима, према изјави једног од совјетских официра настањених у суседној кући. После одласка официра, Михаиловић је установио да је изормана нестало шест вунених хаљина, један капут и доњи веш који нијемогао да поброји. На саслушању Михаиловић је изјавио тужиоцу дивизије да орман није закључао. Према његовој изјави он је „дуго чекао Црвену армију и зато се надао да ће све бити у реду и да господа официри Црвене армије неће да си дозволе да нешто узму“. За казну официри су изгубили чинове и били су упућени у казнену чету, а девојке су вратиле украдене ствари осим доњег веша, који је због ношења био неупотребљив.
*1374
Бројно стових испада довела је до ситуације да су, упркос строгој забрани ширења компромитујућих информација (Наредба НКО № 034), неки случајеви,уз одговарајућу критику, били поменути чак и у интерним армијским новинама.
*1375
Једна од водећих жена партизанског покрета и будући српски министар просвете, Ђиласова супруга, Митра Митровић са згражавањем сесећала недоличног понашања црвеноармејаца: „Тенкиста - дебељко прилазими и предлаже: ‘Ајмо гарава!‘“.
*1376
Ови догађаји нису могли да не изазову револт руководства КПЈ јер они нису урушавали само ауторитет СССР-а већ и идеологије на којој се базирала нова власт у Југославији. Оштре изјаве
*1373 ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 140, стр. 164, 193, 195.
*1374 ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д. 105, стр. 130.
*1375 Исто, стр. 196.
*1376 Слуцкий Б., „Записки о войне“, О других и о себе, Москва, 2005, стр. 62
стр.389
Ј. Б. Тита, Е. Кардеља, К. Поповића, П. Дапчевића и нарочито М. Ђиласа биле су дате начелнику мисије СССР-а генералу Корњејеву и начелнику совјетског гарнизона Београда генералу П. М. Верхоловичу, касније и лично Стаљину.
*1377
Посебно се љутио Ђилас: „то се кувало бесомучно… прекипело је…“
*1378
Лично увређени Ђилас постао је веома забринут за расположења широких маса.
*1379
албе и притужбе руководства КПЈ, осим аморалних испада црвеноармејаца, изазвала je и још једна појава - однос према партизанима и НОВЈ као савезнику. Југословенско руководство је неколико пута молило да сеи раз „ослобођење Београда снагама Црвене армије“ замени са формулацијом „ослобођење Београда снагама Црвене армије и југословенским трупама“,да се заведе војнички поздрав југословенским официрима, да се заустави однос према југословенској војсци „као неспособној и другоразредној“.
*1380
Према искуству совјетских пропагандиста и објашњењу југословенских колега ово је било изузетно битно, јер грађански Београд „веома често је спајао и супротстављао своје русофилство са антититоизмом, спрдао се његовој (Титовој - А. Т.) сиромашној војсци, и понекад је и отворено демонстрирао одговарајуће осећаје“.
1381
*1377 Ђилас М., Разговори са Стаљином, Београд, 1962; Слуцкий Б., „Записки о войне“, О других и о себе, Москва, 2005, стр. 74.
*1378 Đilas M. , Revolucionarni rat,Beograd, 1990, str. 408.
*1379 Забринутост Ђиласа за расположење народних маса није му сметала да „убрзава револуцију“ у Херцеговини и Црној Гори крајем 1941. и почетком 1942. Домазетовић В., Револуција у Црној Гори и њени узроци, Београд, 1944.
*1380 Слуцкий Б., „Записки о войне“,О других и о себе , Москва, 2005, стр. 75.
*1381 Исто.
перевожу
стр.387
Грабежи, отъѣмъ собственности и насиліе были присущи (РККА въ восточныхъ районахъ Югославіи -- Кирилловецъ) въ меньшихъ масштабахъ, чемъ то, съ чемъ столкнулись жители Рейха, но все же въ достаточно раздражающемъ размѣрѣ учитывая союзническій характеръ страны. Описанія этихъ событій, которыя оставили Дедіеръ или Джиласъ могли бы вызвать подозрѣнія, но ихъ утвержденія подтверждаютъ матеріалы политическихъ органовъ по дѣламъ совѣтскихъ бойцовъ, которые прошли черезъ восточную часть Югославіи. Хотя авторы памфлета „Злодѣйства подъ видомъ соціализма“ и преувеличивали, обобщая негативные явленія въ Красной арміи, многочисленныя дѣла Военнаго прокурора 57 арміи неопровержимо свидѣтельствуютъ, что большая часть преступныхъ дѣяній югославскіе коммунисты не выдумали.
стр.388
Вотъ нѣсколько примѣровъ: 8 ноября 1944-мъ сержантъ Х.О.Аветисянъ и младшій сержантъ Х. И. Шпицинъ произвели незаконный арестъ гражданина Томашкова, послѣ чего изнасиловали его жену К. Хорватъ. Военный трибуналъ осудилъ это Аветисяна на десять, а Шпицина на девять лѣтъ исправительно-трудовыхъ лагерей,безъ возможности замѣны службы въ штрафномъ батальонѣ. Пьяный красноармеецъ 14 ноября 1944-мъ разбилъ стекло и тяжело ранилъ гражданское лицо. Былъ приговоренъ къ десяти годамъ исправительно-трудовыхъ лагерей, безъ возможности замѣны службы въ штрафномъ батальонѣ. Сержантъ Борисовъ въ деревнѣ Деронье въ нетрезвомъ состояніи изнасиловалъ Ганичъ М. (81 годъ). Онъ былъ приговоренъ къ десяти годамъ исправительно-трудовыхъ лагерей, безъ возможности замѣны службой въ штрафномъ батальонѣ.
*1373
Уронъ, который наносили конкретные лица былъ не только матеріальнымъ, но и моральнымъ. Въ Больевцѣ, по улицѣ Короля Александра 17, у Драгомира Михаиловича остались въ гостевомъ домѣ въ ночь съ 10 на 11 октября замѣститель командующаго 429.стрѣлковаго полка по матеріальному обезпеченію и начальникъ отдѣльнаго взвода связи того же полка. Ночью къ нимъ пришли и двѣ дѣвушки изъ состава части. Дѣвушки ушли рано утромъ и унесли нѣкоторыя вещи, согласно заявленію одного изъ совѣтскихъ офицеровъ расквартированныхъ въ сосѣднемъ домѣ. Послѣ отъѣзда офицеровъ Михайловичъ обнаружилъ, что изъ шкафа пропали шесть шерстяныхъ платьевъ, одно пальто и нижнее бѣлье, которое невозможно сосчитать. На слушаніи Михайловичъ заявилъ слѣдователю дивизіи, что шкафъ не закрывается. Согласно его заявленію, онъ „долго ждалъ Красной арміи, и поэтому надѣялся, что все будетъ въ порядкѣ, и господамъ офицерамъ Красной арміи не будетъ дозволено что-то брать“. Въ наказаніе офицеры потеряли званія и были переданы въ штрафной полкъ, а дѣвушки вернули украденныя вѣщи, кромѣ нижняго бѣлья, которое изъ-за ношенія было безполезно.
*1374
Многочисленность подобныхъ явленій привела къ тому, что, несмотря на строгій запретъ распространенія компрометирующей информаціи (Приказъ НКО № 034), нѣкоторые случаи, съ соотвѣтствующей критикой, были упомянуты даже во внутреннихъ армейскихъ газетахъ.
*1375
Одна изъ ведущихъ женщинъ партизанскаго движенія и сербскій министръ образованія, жена Джиласа, Митра Митровичъ съ возмущеніемъ упомянула проступокъ красноармейца: „танкистъ-толстякъ подходитъ ко мнѣ и предлагаетъ: ‘Давайте ***!‘“. (Надо понимать: по сербскимъ стандартамъ мужской красоты толстякъ, особенно низкорослый, какъ обычно у танкистовъ, есть неминуемо уродъ -- Кирилловецъ)
*1376
Эти событія не могли не вызвать возмущеніе руководства КПЮ потому что они подрывали не только авторитетъ СССР, но и идеологію, на которой базировалась новая власть въ Югославіи. Рѣзкіе заявленія
*1373 ЦА МО РФ, 233 СД, ПО, д. 140, стр. 164, 193, 195.
*1374 ЦА МО РФ, 52 СД, ПО, д. 105, стр. 130.
*1375 То же , стр. 196.
*1376 Слуцкій Б., „Записки о войнѣ“, О другихъ и о себѣ, Москва, 2005, стр. 62
стр.389
Й. Б. Тито, Е. Карделя, Х. Поповича, P. Дапчевича и особенно М. Джиласа были приведены начелнику миссіи СССР генералу Корнееву и начальнику совѣтскаго гарнизона Бѣлграда генералу P. М. Верхоловичу, позже и лично Стаљину.
*1377
Особенно рѣзокъ былъ Джиласъ: „это жестоко... уже довольно...“
*1378
Лично оскорбленный Джиласъ сталъ очень обезпокоенъ настроеніями широкихъ массъ.
*1379
Претензіи и жалобы руководства КПЮ, кромѣ, какъ оказалось, аморальныхъ красноармейцевъ, вызвало и еще одно явленіе - отношеніе къ партизанамъ и НОАЮ какъ ихъ союзнику. Югославское руководство нѣсколько разъ, молило, что формулировку „освобожденіе Бѣлграда силами Красной арміи“ замѣнить формулировкой „освобожденіе Бѣлграда силами Красной арміи и югославскими войсками“,чтобы воздать честь югославскимъ военнымъ, и остановить отношеніе къ югославской арміи„, какъ неспособной и второразрядной“.
*1380
По опыту совѣтскихъ пропагандистовъ и объясненіямъ ихъ югославскихъ коллегъ это было чрезвычайно важно, ибо гражданская часть белградцевъ „очень часто соединяла и сопоставляла свои русофильство съ антититоизмомъ, презирая его (Тито - А. Т.) бѣдной арміи, и иногда открыто демонстрировало соотвѣтствующія ощущенія“.
*1381
(Неудивительно : во внутренней Сербіи большевизмъ, даже титовскій, былъ нуженъ народу просто какъ въ банѣ лыжи -- Кирилловецъ)
*1377 Ђилас М., Разговори са Стаљином, Београд, 1962;; Слуцкій Б., „Записки о войнѣ“,О другихъ и о себѣ
, Москва, 2005, стр. 74.
*1378 Đilas M., Revolucionarni rat,Beograd, 1990, str. 408.
*1379 Озабоченность Джиласа настроеніемъ народныхъ массъ, не мѣшала ему „ускорять революцію“ въ Герцеговинѣ и Черногоріи въ концѣ 1941. и въ началѣ 1942 года. См.: Домазетовић В., Револуција у Црној Гори и њени узроци, Београд, 1944.
*1380 Слуцкій Б., „Записки о войнѣ“,О другихъ и о себѣ , Москва, 2005, стр. 75.
*1381 То же самое.
Итого: Было,что бойцы РККА грабили и насиловали, тырили (даже и крысятничали), не брезгуя и исподнимъ бѣльемъ. Повторяю, было это даже не въ Германiи и Румынiи, а въ Югославiи и относительно техъ, для кого бойцы РККА должны были стать освободителями. Если перевелъ не очень -- поправьте.