ХЕРОИНА ИЗ СЛОВЦА
Све је почело почетком пролећа ратне и хладне 1915. године, када су у Србији, на тренутак, заћутали рика топова и злокобни звук артиљеријских граната. Док су зараћене стране видале ране, људи су на пољима журили да засеју усеве и прикупе летину. Знали су да предах неће потрајати, да се аустријска и швапска солдатеска, после тешких пораза на Церу и Колубари, сваки час могу усправити.
Макрена Спасојевић о томе није размишљала. Откако зна за себе бавила се једино њивом, шталом, кућом и окућницом. Све друго било је изван њеног света, далеко, замршено и тешко докучиво. Није разумела па није ни марила. Живела је на селу и од села, живела је за сина јединца и за дан када ће га оженити. Откако је остала удовица, само је о томе мислила. Да снају доведе и унуке на пут изведе, да јој се кућа не затре и славска свећа заувек не угаси. А и то ће се, Богу хвала, ускоро догодити. Цуру је већ одабрала, само да се јесен примакне. Тако је мајка сневала, али тако није било.
Већ у августу, ратни вихор поново је захватио Србију. Тутњали су ратни добоши од Саве и Дунава, до Дрине и Мораве. Аустријанци и Швабе су ударали с преда, а Бугари с леђа, како знају и како им доликује. Исцрпљена српска војска, проређена болестима и ратним страхотама, повлачила се ка југу водећи са собом старе и измучене, младе неискусне. Сваког ко је пушку могао да носи и земљу на умору да брани. Понела је ратна стихија и Макрениног Маринка, јединога сина, иако ни праг пунолетства није видео.
Кренуо је син за војском, а мајка за сином. Вунене чарапе је исплела, пртену кошуљу понела. Лето је било и вруће кад је полазио, а сад већ кише удариле и студен притисла. Ишла је мајка за сином, али је војска брже измицала. Тек пред вратима Албаније поколебала се и на очајнички корак одлучила. Замолиће лично краља да чарапе понесе и свом војнику преда. Јер, забога, ко ће знати где је војник, ако не зна његов краљ.
Дуго је стајала пред Везировим мостом преко Црног Дрима, загледајући сваког војника који је на њега закорачио. Кошуљу је дала једном рањенику, а чарапе је чувала за сина. Тамо је била и када је на мост са својом скромном пратњом ступио краљ Петар. Већ га је видела у порти манастира Грачанице, била је тамо после божије службе, али му није смела прићи. Сада више није имала куд. Пришла му је и пружила чарапе.- Узми ово, господару, и навуци преко чизама, тако ћеш лакше прећи преко моста - рекла је Макрена док су војници слушали, а њене речи много касније Богосав Марјановић пренео на папир. - Кад пређеш мост, теби оне неће требати, господару. Скини их и потражи мога сина Маринка Спасојевића, из ваљевског села Словца, твога војника, у Ужичкој је војсци. Тако се, рекли су ми, зове његова јединица. Ако ико мог Маринка, а даће бог да је жив, може наћи, можеш само ти, господару, и нека ти је то пред богом највећи аманет".
Пољубила му је руку, окренула се и кренула назад пут свога Словца. Краљ Петар се на свом мукотрпном путу кроз албанске гудуре, поред свих других брига и недаћа стално распитивао за војника Маринка Спасојевића, али од њега није било ни трага ни гласа. Све док судбина и пуки случај нису умешали своје прсте.
Макрена се вратила у Словац где се, у међувремену, сместио мањи аустријски одред са пет тешких и непокретних рањеника. Док је туђин чувао мост преко Колубаре, у село су пристизале црне вести са ратишта. Скоро свакодневно се по нека кућа облачила у црно рухо, а лелек и кукњава су будили село. Слушали су то и Аустријанци, нарочито рањеници, које је болни јаук подсећао и на њихов неумитни крај. У нарицању за својим раније умрлим супругом и погинулим младићима из села предњачила је Макрена. Запазио ју је један војник, тешко рањени момак, кога је подсетила на његову мајку. На самрти је заветовао своје другове да га испрати баш она. Позвали су је када је умро, али је она одбила. Није било пара, нити силе која би је на то могла натерати. Све док јој не рекоше да је то била последња жеља умрлога, те да је у њеном нарицању препознао глас своје мајке која болује за њим. Тек тада је поклекла. Сетила се свог Маринка, свог јединца, за ким нико неће закукати.
И кукала је Макрена како већ само мајка може да заплаче. Нарицала је на гробу непријатељског војника, оплакујући свога сина о коме ништа није знала. Кукала и пресвисла. Кад је ковчег спуштан у раку, када су први грумени земље задобовали по дасци, Макрена је посрнула. Остала је без гласа и пала у гроб. Када су је извадили, била је мртва.
Макрена није дочекала вести о свом сину. А оне нису биле нимало веселе. У потрази за изгубљеним војником, једне студене зимске вечери краљ Петар је застао. Крај пута, крај стрме козје стазе пажњу му је привукла група мртвих, смрзнутих војника. Њих петорица седела су око ватре која је догоревала, укоченог лица, смрзнутог погледа. Као да је нешто предосећао, краљ је наредио пратиоцима да их претресу и пронађу војне буквице. У једној од њих је писало: „Маринко Спасојевић, село Словац, срез Ваљевски, војска Ужичка..."Краљ Петар није има срца да црни глас пошаље у отаџбину. Ћутао је, али несрећну жену са Везировог моста није заборавио. И даље је чувао вунене чарапе од којих се никада није одвајао. Тек по повратку у земљу, већ оронуо и тешко оболео, краљ је послао професора и државног саветника Илију Ђукановића у Словац. Мајку да пронађе, саучешће да изрази, али да детаље смрти њеног сина не помиње. Као да је бела смрт у леденим гудурама Албаније била у кобној вези управо са чарапама које су данима трагале за својим несуђеним власником.
Ђукановић је отишао, али Макрену у животу није затекао. Ту је и сазнао за детаље њене смрти, али о томе није могао да извести краља. Рекао је само да је Макрена умрла, да у Словцу није имала никог свог, те да су на њу већ сви заборавили.- Смртна била, па умрла - краљ Петар је са олакшањем примио ову вест - Господ бог се смиловао да судбину свог сина никада не сазна. Али, није заборављена. Ако су је други у сећању заметнули, ја никако не могу!Пружио је Ђукановићу свежањ новчаница и замолио да поново оде у Словац и на Макренином гробу подигне споменик. На њему је било исклесано: „Овај споменик подиже Петар Карађорђевић Макрени Спасојевић, која лежи овде, и њеном сину Маринку, који се вечним сном смири у гудурама Арбаније."
Колико се зна, ово је једини пример да један владар о свом трошку подигао споменик поданику.
