"Дополнительное время", фотопоэзия / "Заоставно време", фотопоезија
INTRO
И нађох те у дну уха као Камилу
растао сам у твоју Грбу
бљувао песак
искали ме ноћу по сунцу
копали испод звезда
но нису знали да смо ми с тобом
Једно
да ме носиш ко дете
унутар своје воде
нама је с тобом лакше
до друге стране
Игле
слушаш ли нежни Шум
то је tattoo наше душе
то нас већ слуша
Онај
који поставља
нове
Плоче
(што је немогуће људима могуће је
Детету)
Концерт... Почиње
Москва, метро, 02.03.13
ТИШИНА*
*мајци Милици
Музика
не престаjе никада
да тече
Чак ни тада,
кад у чудно одлутам
Вече
И када Душа
остане без Тела
У Тишини
Опелу свих опела
ВЕЧЕРЊЕ*
*дједу Милораду
црне кокошке
бели снег кљуцкају.
помрчина кљуца беле кокошке.
у жутој руци жута зрна зру.
свећу палим за ноћ коју сам сањао.
сипам ракијицу у здравље нове зоре.
црне кокошке на починак легају.
беле кокошке црни снег кљуцају.
стари лишче,
да ли снатриш у пламену свеће
пред иконом Светог Николе...?
по зрневљу куруза сузе воштане капљу.
наш петао је шарен,
опасан и плодан.
но јутром кукурикне
песму покајања.
ЈУТРЕЊЕ*
*баки Бојани
корица хлеба
белим луком премазана
мирише
под старом иконом.
боси твоји кораци
гањаком одзвањају,
црвеним
и пустим сада
сада...
чекрк
на бунару
опомиње ме
да је вечност близу
вечност...
зрели дудови
падају попут снега.
зрели дудови
на ману миришу.
чекаш ме
руку раширених
у светлости,
на капији, отвореној
ФЕНИКС
... и вреди да почињем из Почетка,
од пепела у којем се рађам
између једног и другог Ретка...
SVADBENI BUKET
I gde da Te tražim
Nego u pustom hramu,
Ptico u svetlim bojama vitraža…
Odnekud, spolja, nežan je lavež pasa…
Psalmi još dozivlju Davida,
Mojseja kamene Ploče.
Lagano, nevidimo,
Kao Metatronova krila,
Raskriljuje se zavesa crna,
Svetlost da propusti…
Moja Te duša smišlja
Kroz mnoštvo isčezlih lica,
Knjigu nenapisanu,
Neotvorenu,
Nozdrve prašinu gutaju
Pognutih drvenih klupa
Pognutih, drvenih, klupa…
Osećam, ne spiš,
I sam sam Uho,
Pa ipak, o Hriste,
Ovo čekanje…
Svadbenom Te pesmom vičem,
Neko, ne znam da li Ti,
Otpevava…
Buket je hitnut
Visoko
I ne vraća se
Јерусалим, јануара Л.Г. 2007.
ПСАЛАМ
зазвечи божанска струна
отргнута у бестежину
подигнем поглед немој Звезди
зрцала безброј запрепасти се
радосном самозабораву
вид се са Видом споји
у Зеници живог Језера
онебло ме обасја Око
спознам Видело Истинито
АДАМ
Ево, сам Бог ми улогу спрема!
Наступам у тачки унутрашњег крста!
И све је сада радосна трема
Пред додир великога Прста
ПОЧЕТАК
... збацујемо са себе стару змију,
блато, земљу, облаке и реке
Мисао
А онда само Љубав
и ништа мање
У њој сами
Пре пада
пре анђела
Пре Свих.
Наша нага тела
испод рајских крошњи.
... we are MAKING
love
РЕЧ
Ветар све сенке збрише.
Трагови зором огледну се.
Ако си ходао врхом мора,
жеђ те на пети гризе.
(Белина слана црне ризе)
Ако си тонуо, тонуо.
Бисер у гнезду шкољка рађа.
И павше дрво, сада је лађа
ИГРА
Два детета
Играју се на рубу плаже
Два последња детета
На рубу првог света
Сунце је у сваком зрнцу
Пешчане игре
У сваком пре и после њих
Недоиграном часу
Сами су
Као што већ могу бити деца
Заиграна до заборава
До уздржаности према мору
Па и море задржава војску
Подно њихових кула
Које више нико неће умети
Тако да гради
О не од песка
По којем више нико неће моћи
Тако да трчи
Ни да пада и расте
* * *
Два гола тела
Испод пешчаних гуња
Дечије руке
Које навлаче хумке
Детињство
Што само себе сахрањује
Да се на пешчаном сату
Заустави време
То што је сада
Живеће заувек, и вечно
БИСЕР
Зрно сам прашине
преображено
у твоје срце!
И док ме полако обмотаваш,
не браним,
постаћу диван украс
на ресници
твога уха.
О да,
твоје ухо,
та мала
шумећа
шкољка...
ДИЈАГНОЗА
Хроничан умор
Галеота
Поезије несносан
Свраб
Укотвљен у отворене
Поре.
Дубоко под белинама
Гипса
Весло зараста
У Море
МАЛА СИРЕНА
Не плаши се
дрхтава мала сирено
држим се за грану која отпловљава
Већ смо далеко на хоризонту
отиснути твој шкрти реп и ја
велика рана полако зашкргљује
(издржи још мало буди храбра)
Чувај се мехурића малих речи
пази се одблесака крљушти
под тигањем месеца
Неко нас лови
неко нас тражи харпуном мрежом елисом
Сакриј нас у слане пужеве увојака
сирено мала
Ронимо у плаво које небостоји
тамо где немост започиње
Где тишина роњење никад не завршава
СМРТ ЈЕ БЕЛИ ГАЛЕБ ПОНАД ВОДЕ
Смрт је бели галеб
Понад воде
Она долеће нагло
Односи мене
Лепу и беспомоћну
На обалу
Камен
Или Брод
ГРАД*
*Ники Душанову
Упловљавам у мирну луку.
Спуштам велико сидро.
Лице од сунца окрећем Граду
Лице од ветра шибано.
Град бљешти уљем премазан
- - Град се смеје.
Заборављам умор
И пустоловину која има своју тежину...
Птице покрећу мост.
Душа хвата пружену грану.
Душа се хвата Обале...
ЗАЛУТАЛО ПИЛЕ
(моја прва песма)
Jедан дjечак направио
пиле,
очи су му од картона
биле.
Одjедном jе пиле
оживjело,
у други свиjет се
упутило.
Ишло jе тако пиле
по свиjету,
пратила га jе
птица у лету.
Ишло jе даље,
од сванућа до сванућа,
дрво му jе била
кућа
Допсин, 1981.
КОД ПИЛАТА
Ношен повиком простога света
Осуђеник улази у мрачну собу.
Ту, притиснут бригом, шета
Понтије Пилат сам ко у гробу.
Није му лако. Тесан је костим.
Захтевна улога коју носи...
Не желећи ништа да има с тим,
Он од Окривљеног речи проси.
Окривљен ћути. Тишина тешка
Неспремном Пилату не годи...
Где се поткрала кобна грешка?
Како је могла да се догоди?!
Сјај једног царства пада у воду
У којој прокуратор пере руке.
... улазак у нову епизоду
Крвав је. Страшне су муке.
... ноћ црна ко ђаво пада.
Не спава судија. Не спава осуђени.
Ко може да спава док невин страда?
И мртви ће ускоро бити пробуђени.
+
Зора једва да свиће од стида
Док се петао тужно гласа...
Апостол Петар плаче код Зида.
Ово је дан када распињу Спаса.
РАСПЕЋЕ
Икона цвате и листа!
Љубав је вечито Пролеће!
Трн трне на челу Христа!
Анђео ружи ране долеће!
ВИЗАНТИЈА
Мозаик сања камења живог и животворног
Прволик чежње; икона жудње
Отелотворена песма коју не могу
А да не певам док сам жив
И после
И док је сунца на острвима птица
У маслињацима и
Сваке боје на фрескама које се пењу у сусрет Христу
Који нам пружа руке Који нас
Поје по срцу Који нас позна
РУСИЈА
Храм-шатор у пољу
Васкршњи тропар у обло ружичасто јутро крај Волге
Златна звезда на плавој куполи што сија
Корак на сунчаном узлазу Урала
И свака стопа земље непознате буди
Да се без страха отиснем
Док се отапа лед моје стрепње
Да се у теби оваплоти жеђ моја за звонима
Глад моја за Путем
Я люблю, Тебя
КУЋА*
*Аљони Цишевској
Кућа-Постеља кад се
Вратим издалека Наговештај
Детета Соба с
Великим прозором Рука која
Пали кандило која утире свећу Ноћ које се не
Бојимо јер смо заједно Очи светле у мраку Огњишта моје
Љубави Језера у којима купа се нада гола од
Радости Притајена од стида због незаслужене
Награде што те имам Што те у њиви својих
Речи као бисер чувам Злато око прста Светао око
Главе круг Чудесну око дома литију Најлепше у
Дворишту дрво Крст са
Којег певају птице псалме што
Моје срце слути Боли што
Моја душа прима Анђеле-лептиру на
Ружу ране слећеш
Сестро-Невесто мртвог ме од
Љубави васкрсаваш
ПРИМИРЈЕ
Грлим те
кишобраном срца
(на друго раме
строваљују се капи
као крвави чинови
најмалобројнијој
ал' никад побеђеној војсци)
у овом бре
зарђалом рату
између
Двоје-Троје
и света
ПУТОВАЊЕ*
*Соњи Савић
Гле! Соња у прозору
У њој зрела жита
Прате нас
Путем
Јер се волимо
(КАСНИЈЕ ТЕ НОЋИ: САН
На степеништу киша
У џепу капута
Заборављена јабука
Отрча Соња боса и чиста
Да је сањам
Да молим за њу)
РАЗБОЈНИЧКА
Када би знала колико те волим послала би ме у Сибир
Јер волим те као разбојник и желим да те отмем
Да те одведем где нас нико од људи
Не зна где нас препознаје само
Бог Који ми и даје кола и брзе ждрепце
У кочији свилу шампањ и лед
У очима коња живи пламен
Сами нас ати Господњи вуку
Бог ће их знати куда
Пружаш ми стидљиво своју руку
И на твој мед од речи
Ћутим и дишем твоје присуство
Негде у мени харфа добош и луде трубе
Негде у теби нежна звона
Кочија већ попут цркве лети
Кроз окно видиш своју кућу као у сну
Фијакер наш и лошад у зрцалу воде
Родитеље који те траже
Пријатеље који те зову да им се вратиш
Ал’ касно је већ и сећање бледи
Време у касу трчи
Време у касу
Не бој се ради за нас
УЛИКС*
*деду Завиши и баби Десанки
(Итака)
Паучина златаста љуљушка на ветру
Сунца успаванка у слаткој вуни-нектру
Радилица-светлост шећерише у спектру
Сетна једна вечност-мед у кристалу-етру
Поленска алергија из таванског рова
Марамица-застава примирја са крова
У предаху битке крв-млеч груша од снова
У ушима саће-глуш Очи дом цветова
(Рат. Лутања)
Свела Троја детињства Дрвени коњ-призрак
Ата-вранца гладна сенка Само трбух-мрак
Крвав риђан Вампир на њем мачем даје знак
Ратника на белој раги прати врана грак
Хладна влажност казаљки јутра-полукруга
Звоно-подне искрица светла усред луга
Срце опламењено гаси ума туга
Локализован пожар можданих вијуга
(Повратак)
Студен-камен у утроби врелог времена
Са ушију скинут печат воска-бремена
Ко сирена зов-зуј пчелињега племена
Привезан за успомене Бол од ремена
Ћелави маслачак Одисеја семена
Пролазност-трнци од пете па до темена
Медовина стара Дим нов Запах кремена
Камен врели у утроби студен-времена
МАНАСТИР
Па ето
Биће
Да сам сањао само
Девојачке руке
И кошуље
Прозирне и меке
Биће
Да сам само
Бежао од буке
На ливаде
Беле
И
Далеке
ЧЕСТИЦЕ
невине речи
овог грешног бића
на путу кроз светлуцаве еоне
тек прах су
у Времену, великом ђубретарцу
који може да самеље све,
све осим распеване тишине
лепоте Неизрецивог
ВЕЖБЕ ЋУТАЊА
у паузама дугим
себи ме сама прећуткујеш
(а можда и не ћутиш
док отвараш прозор јутра
са сунцем које упада у собу
као љубавник
као неко кога није ни брига
има ли ту још тајни
има ли ту још
Иког
осим тих сенки
упорних као будућност)
јер када га опет затвориш
оћутаћеш сву дубину таме
у којој Никог више нема
сем жалузина снова и тебе
и како Тишина осваја слободу
све оно што смо хтели
да исћутимо
а нисмо се усудили
да заћутимо
да ућутимо
да доћутимо
ма дај, ћути!
‘ајде ћути...
молим те!
(дај поћути:
волим те)
СЛИКА
малог и трошног
свемира угао
пејзаж тесан
у тишини
између
дрвећа путић
довољан тек
за кист
уроњен
у боју
Неба
ОЧИ РАСКРИЛИВШИ
Лептирица ми на подочњак
слетела.
(Целе ноћи бдео сам
над њеним склопљеним крилима)
ОЧИ ЗАКРИЛИВШИ
Сиромашно је огледало.
Бора у њему не личи на птицу
Ни на облак чело
Божанска Мудрост створила је Пралик.
Људско биће жели обожење цело,
Анђелу да је налик
ПРАШИНА, АЛЕРГИЈА
(ма прашину сакупљам по књигама)
много кафе, црне, уседлењу годи
свикла неудобном положају задњица
(папагаја уче ћутању покривена огледала)
кишу што се суши на месечини
слушам, иза врло затворених врата
(виси о чивилуку запета кабаница)
разгледница стрпљива, неотпослата,
коњ сребрн зауздан у оквир
(пламен-грива на икони Светог Илије)
као трептај жижка, живо,
по оделима у кесама пепео мирођија
(круне га невидљиви прсти или време)
плач мачке с терасе наметнутог дворишта
креч у досади отпада са зидова
(паук, врло, дуго, мирује)
непомичност прамитска метле украј прага
леп али давно, увезан, бадњак
(ђиха апћиха! ђиха апћиха! ђиха! апћиха!)
Сремски Карловци, 2...