Савршеност и зашто људи верују да оно тамо негде постоји
Ових дана ми је поново дошло у руке нешто што сам давно читао и волео, изабране приповетке и драме Чехова на руском језику и Дучићево "Благо цара Радована". Наравно, ово што ћу сад написати није у директној вези с тим делима, она су само подстакла нека моја размишљања. А то је како да се човек навикне на несавршеност себе и оног око себе и зашто човек упоште тражи ту савршеност у богу, у вољеној особи или нечем другом. И опет кад "очи прогледају" видећи реалност, човек није задовољан, не то није истина, већ она коју он жели, и тако даље.... А зашто би истина баш морала да буде забележена баш у нашој глави, она наравно постоји, али није баш увек нама на дохват руке... У сваком случају вероватно је потребно мирење са судбином... Да, не могуће је на све утицати... Поготово што је много оних који би да на ту исту ствар утичу....