Притча о банатском крестьянине-паоре, которому снилась Россия (русский, српски)
Прича о банатском паору
коjи jе сневао Русиjу
Драган СимовиAR-SA;font-style:normal;mso-bidi-font-style:italic">ћ
Мој таст Ђура Бирђан, банатски паор, није ни до Београда стигао, али је зато, у сновима својим, препешачио Матушку Русију, уздуж и попреко.
Русија, за мог таста, није била обична земља, није била само једна од мноштва земаља; Русија је за њега била необична, посебна, изузетна, узвишена земља, земља мимо свих других, којој човек мора да се диви, коју мора да слави и обожава.
Како можеш да не волиш Русију?! говорио је ономе који би седео наспрам њега.
Русија се, напросто, мора волети!
Две љубави је имао мој таст Ђура Бирђан, банатски паор из Великог Гаја, две велике љубави: љубав према Матушки Русији и љубав према банатској земљи, према њиви коју је с љубављу вазда обделавао, коју је орао, копао, мазио и неговао као род рођени.
Од њега сам се учио љубави према њиви, учио сам се како може земља с љубављу, скоро посвећенички, да се обделава и
негује, како ти земља увек враћа онолико колико јој љубави подариш.
Говорио ми је да њива има душу, да је њива као мајка, да се не може њива радити ако немаш љубави. Не можеш ти само да узореш и да посејеш, а онда да чекаш жетву. Не, ти мораш сваки час да одлазиш у њиву, да се радујеш и дивиш, и да разговараш са биљкама.
Мораш у томе да будеш, и да живиш то!
Ако у души ниси паор, онда је боље да се манеш тога!
Због Матушке Русије мој таст је и у вршачком затвору боравио. Покушавали су србомрсци и русомрсци да му из главе и срца избију љубав према Русији.
Али нису успели у томе!
По изласку из затвора још више је љубио Матушку Русију!
Био је и јачи и мудрији од својих душмана.
Они су сенке и утваре, говорио је.
Они не знају да без Русије не би било ни Србије!
Мој таст, Ђура Бирђан, паор из Великог Гаја, није читао књиге, али је зато, у сновима својим, прочитао најлепшу литературу о Руској Души.
Умео је да беседи, да приповеда натенане, банатски. Онај ко није слушао Србе Банаћане, не може да појми како Банаћани умеју лепо да диване!
Они увек причају у жару, а смирено, кротко, из срца и душе.
Пропутовао сам свим србским земљама, али сам највећу љубав према Матушки Русији познао управо у Срба Банаћана.
У Срба између Вршца и Темишвара.
Шумадинци и ини Србијанци немају те љубави према Русији и Словенству попут Банаћана.
Банаћани ми и стасом и ликом и понашањем више личе на Русе него на Србијанце.
Ниједна власт није успела да протера љубав према Србству и Словенству из банатских Срба!
У тој љубави према Православљу, према Словенству и Србству, јачи су и постојанији и од мојих Горштака Херцеговаца.
У то сам се уверио, толико пута.
Мој таст, Ђура Бирђан, паор из Великог Гаја, био је испрва веома разочаран кад је појмио да сам ја, човек којему је он дао руку своје кћери, тамо некакав песник, да не знам ништа о њиви, да нисам никакав паор, а онда се, убрзо потом, умирио и смирио, па ме, штавише, још и заволео, кад је схватио да са мном може до миле воље, од јутра до вечери, да дивани о Матушки Русији, да приповеда о књигама које никада ни видео није, али као да их је и видео и читао само зато што се у тим књигама лепо приповеда о Руској Души.
Мој таст, Ђура Бирђан, паор из Великог Гаја а у Банату, давно је напустио овај свет.
Ја верујем, хоћу да верујем, да сада обитава у Небеској Русији.
Не, није он у Небеској Србији, иако је и Србију и Србство љубио свим жаром бића својега, али му је, канда, Русија срцу ближа!
Али, свеједно је!
И за њега, и за мене, једно су те исто Србија и Русија!
У Великом Гају, наспрам Вршачког горја,
у месецу кад липе цвату, 2011. године.
Притча о банатском крестьянине-паоре,
Которому снилась Россия
Драган Симович
Мой тесть Джура Бирджан, не доехавший не разу и до Белграда, однако, в снах своих обошел вдоль и поперек Россию-матушку.
Для моего тестя Россия была не простой страной, каких множество, а необычной, особенной, исключительной, отличной от всех остальных, та, которой человек должен восхищаться, которую должен любить и обожать.
Как можешь не любить Россию?!! - говорил он каждом, кто сидел напротив него.
Россию любить просто обязан.
Две любви было в жизни Джуры Бирджана, банатского крестьянина из Великого Гая, две большие любви: любовь к России-матушке и к банатской замле, к полю, которое он возделывал, окапывал и чему поклонялся, как роду своему
От него и я научился любить поле, от него узнал, что если возделывать землю с любовью и благими помыслами, то и она отдаст тебе ровно столько любви, сколько ты ей подарил.
Говорил он мне, что у поля есть душа, что оно как мать, не может родить, если нет любви. Нельзя просто вспахать, посеять и ждать урожая. Нет, нужно ежечасно приходить на поле, любоваться им, разговаривать с ним.
Это должно стать частью тебя, частью твоей жизни!
И если ты не крестьянин в душе, лучше не заниматься этим.
Из-за России-матушки мой тесть сидел в тюрьме в Вршаце. Ненавистники всего и сербского и русского пытались выбить из него любовь к России.
Но не добились они своего.И после освобождения только сильнее стала его любовь к России.
Он был сильнее и мудрее своих мучителей.
Они просто тени и призраки, говорил он.
Они не знают, что без России не было бы и Сербии!
Мой тесть Джура Бирджан, крестьянин из великого Гая, не читал книг, однако, в снах своих познал самую лучшую литературу о русской душе.
Он умел рассказывать истории как проповеди, медленно, по-банатски. Кто не слышал то сам, тот не знает, как замечательно банатские умеют говорить!
Они говорят с жаром, но мирно и кротко, от чистого сердца и души.
Я был в многих местах в Сербии, но самую сильную любовь к России видел только у банатских сербов!
У сербов между Вршцом и Темишваром.
У шумадинцев и прочих нет такой любви к России и к славянству.
И по мне, банатские даже лицом больше похоже на русских.
Никакая власть не смогла заставить их разлюбить Россию!
И в этой любви к Православию, к славянству, к сербству, они сильнее и надежнее и моих горцев-регцеговинцев.
Я сам в этом столько раз убеждался.
Мой тесть Джура Бирджан, крестьянин из великого Гая, был сильно разачарован, когда узнал, что я, человек, которому он отдал руку своей дочери, какой-то поэт, и не знаю ничего о поле, что я не крестьянин, но потом успокоился и даже полюбил меня, что со мной можно от чистого сердца с утра до вечера восхищенно говорить о России-матушке, рассказывать о книгах, которые он никогда не видывал, что знал потому, что в них написано о русской душе.
Мой тесть Джура Бирджан, крестьянин из великого Гая, давно оставил этот мир.
Я верю, хочу верить, что сейчас он в Небесной Руси.
Нет, не в Небесной Сербии, именно в Небесной Руси, хотя он и Сербию любил всей силой своего бытия, а Россия все же была его сердцу ближе!
Но это не столь важно.
И для него, и для меня, все одно - что Россия, что Сербия.
Великий Гай, напротив Вршацких гор
в месяц липового цвета, 2011 год