Опрости нам Србијо! Љутита књига (Поједина поглавља)
Энтузиасты из Сербии перевели на сербский главы известной "Злой книги" Логинова - "Прости нас, Србиjа"
ПОКРЕТ "РУСКИ ИСКОРАК"
Љутита књига
(Поједина поглавља)
Опрости нам Србијо!
Полажући кадетски годишњи испит на једну од омиљених тема - Војна и политичка географија, лако сам на мапи свуда по свету пронашао на стотине војних база и пунктова америчке војске и морнарице. Од тада је прошло нешто више од десет година, готово у трену. То је значајан период у животу једног официра, али истовремено, веома кратак у историјском смислу. Успевају ли данашњи студенти да за испит запамте све локације америчких војних база и НАТОа смештених на територији наше, некада јединствене и моћне државе? Пожелео бих да урлам у тренуцима слабости, јер као војно лице, савршено сам свестан да се САД и НАТО трупе све више приближавају нашим границама и да је то далеко од безазлене игре фигурицама војника или савремених компјутерских игрица. Од нас и од наше деце ће се тражити да платимо високу цену у будућности због данашње незрелости, самозадовољства и свеукупне утопљености у рутину свакодневних проблема да зарадимо комад хлеба.
Пре неколико година, када је први пут крочио на терен централне Азије да би спровео заједничке вежбе са (не могу преко језика да превалим да је реч о оружаним снагама) армијама Узбекистана, Казахстана и Киргистана, УСА генерал John Shinn је изнео претећу изјаву: "Желео бих да сви запамте да на планети нема народа до кога ми не бисмо могли да допремо!" Већ тада је амерички јастреб, командујући контигентом од 5000 "мировњака ", био сигуран да ће се вратити у централну Азију. Жао ми је што у то време у Русији нико није хтео да поверује у то. Можда се они сада кају и посипају пепелом, рачунајући у исто време, за сваки случај, колико је потребно тешким бомбардерима из НАТО база у централној Азији да стигну до великих индустријских центара Урала, Сибира и јужних региона Русије. Гледам слепе и глуве глупаке који се надају да ће САД тек тако напустити централну Азију. А чудак, који види у размештају војне машинерије по свету потенцијалног непријатеља Русије, доказ најезде доносилаца "људских вредности", се вероватно третира као тешко ментално оболео.
Након што су "тријумфално победили" врлети Авганистана и несметано ушли на територију бившег непријатеља Совјетског Савеза, језици америчких јастребова су се развезали, а изјаве су им постале циничне и заповедне. Ни најмање не сумњам да присуство НАТОа у централној Азији ништа добро Русији у блиској будућности неће донети.
Већ сам видео плодове мешања мондијалиста у послове суверених држава у Јерменији и Таџикистану, делио сам муку са мирним ирачким становништвом у Багдаду, који је више волео да умре од ваздушних напада америчких супербомбардера него да одустане од националних корена, традиције и независности.
Наша чеченска епопеја представља посебно поглавље у научном трактату "НАТО миротвораца" о успостављању новог светског поредка, о коме сам читао. Али, сада бих желео да се присетим догађаја који су у великој мери предходили победничком маршу доносилаца 'универзалних вредности' на исток, то јест у Русију, у стилу "Drang nach osten" (израз коришћен у нацистичкој Немачкој у смислу нових Крсташа).
Већ се неколико пута у историји света догодило да се, као иницијална каписла за почетак светских ратова, користи многострадална балканска земља Србија. Имао сам прилику да видим и доживим сву дубину трагедије која је задесила православне Србе у последњој деценији XX века, најбруталнијег у историји овог народа.
Нисам насумично на почетку изабрао речи америчког јастреба и пажљив читалац је вероватно обратио пажњу на његову главну идеју, у којој су претње упућене не владама, па чак ни државама, већ народима. Тако су православни Срби, као национално-етничка и религијско-историјска групација, постали прва жртва новог светског поретка у европском позоришту војних операција које су само део далекосежних геополитичких планова.
Било је потребно превише година да наши политички коментатори, историчари и аналитичари крену да анализирају ситуацију која је претходила НАТО бомбардовању Београда. Док су у далеком Багдаду бомбе америчких душебрижника, намерених да ‘одржавају морал у свету’, хиљаде арапске деце живе спаљивале коришћењем навођених ракета, цео свет, укључујући и Русију, је скретао поглед на другу страну. Још пре Ирака и онога што се десило у Србији, Русија је била забављена сопственом муком: перестројка, преструктурисање, распад СССР, једна Дума (августовски пуч са циљем да се Горбачов збаци са власти 1991 године), друга Дума (октобарски пуч са циљем да се смени Врховни Совјет Руске Федерације1993 године), лоповска приватизација, колапс рубље, гангстерско отимање имовине са легалним покрићем и неиспуњена нада о богаћењу преко ноћи у "пирамидалним ланцима" и "пирамидалним банкама", што нам је у потпуности затворило очи, уши и душу.
До маја 1994, када је дошло до тога да одем у Босну, стотине хиљада православних Срба је већ било физички истребљено. Упркос чињеници да су се у новоформираним руским електронским медијима називи бивших југословенских градова, Сарајева, Вуковара, Пала и осталих стално помињали, могућност да просечан грађанин разуме шта се тамо на Балкану заиста догађало, било је практично немогуће. Сукоб из етничких и верских разлога, жртве са обе стране, дуготрајни сукоби са различитим степеном успеха.. Званичан став руског Министарства спољних послова је био налик на став полузрелог адолесцента који нема социјалних и животних услова за секс: анксиозан и забринут, али су ту забринутост износили индиректно, попут каквог незрелог момка. Са таквим бескичменим ставом Министарства иностраних послова, Владе и председничке администрације, шта се могло очекивати од руских медија, који су сви од реда (што је сада постало јасно чак и школарцима) били на платном списку наших домаћих олигарха.
Србија је земља у којој 80-85% становништва, ако не црквено, али по традицији свакако, везује своје корене за, већ хиљаду година православну Русију, а православне Србе су сатанизовали медији који су под контролом запада и представили их као чудовишта и нељуде. Они који се данас (по оцени тих истих западних медија) представљају као побеснели исламски фундаменталисти који представљају опасност за свет, онда су описивани као сиромашна, беспомоћна и недужна јагњад.
Живот ме је повезао са много момака који су у то време били задојени "романтиком" балканског рата, тако да сам о ситуацији у Босни био обавештен из прве руке а не преко новина и телевизије. Прилоге на телевизији о руским добровољцима у босанским планинама сам помно пратио и схватао да су те вести далеко од праве истине о ономе што се дешава у рововима. Као официру, ближе су ми биле патриотске публикације о руским херојима који су отишли да пруже помоћ православној браћи од непристојног ‘истраживачког’ новинарства о добровољцима "плаћеницима" у "страном" рату. Унапред ћу вам рећи да сваки рат има и прљаву страну. Уколико тражите међу прљавим вешом и завојима скореним од крви и гноја, увек можете да ишчепркате неку гадост. Ту прљавштину са успехом пласирају обичном човеку антивојни медији, описујући тако и наш други чеченски рат. О "страном", српском рату, лажљиви новинари, које хране они који се данас крију по Мадриду и Лондону, се труде да ископају што више прљавштине.
Али, у сваком рату, укључујући и овај српски, мрачна страна медаље се представља чиста као суза бебе, и на њу не сме да падне ни сенка нечег прљавог.
Мислим да чак и најрадозналији историчар неће данас да се удубљује у проналажење личних мотива православних Срба да се, почетком прошлог века, укључе у, за Србију тада небитан и далек, руско-јапански рат. Чак и ако је историја игде забележила причу о кукавичлуку српског војника, мало је вероватно да би та чињеница бацила сенку на славни пут српских батаљона који су се јуначки борили на далеким источним границама Русије - "Мајчице Русије."
Сигуран сам да, када се у занемаре сви могући међуљудски односи, појединачне операције у сукобу, као и неки непријатни тренуци последњег балканског рата, на површину избијају две објективне историјске чињенице.
Прво, да је ‘Мајчица Русија’ издала историјске савезнике, православне Србе, са свим последицама (у виду масовног геноцида и распада државе).
Друго, Србе није издао народ (по генералу Shinn) већ бескичмењачка јељцинова владајућа врхушка. Иако број руских добровољаца у војним формацијама православних Срба и није био толико велики да би могао да одлучи исход рата у целини, само њихово присуство је било један од кључних фактора у одржавању морала и борбеног духа православних Срба који су се борили за своју веру, земљу и независност.
Важна ствар је да и сами Срби подједнако негују сећање на сваког Руса који је ризиковао живот за православну браћу. И при том није битно која су и каква војна достигнућа и подвизи уписани у војну биографију тог добровољца, нити да ли је у питању легендарни Саша-Рус који је командовао добровољачком јединицом у околини Сарајева и застрашивао муџахедине, или је реч о неком ко је изгубио живот у првој борби на врху Заглавак подно Вишеграда, као што је био случај са Константином Богословским. Српски рат и српска земља их је све изједначила: и пса рата - вишег поморског заставника, руског маринца Александра Шкрабова, и дечака који није дочекао своје двадесет и прво пролеће - Косту Богословског.
Из перспективе целокупног рата, та битка на врху Заглавак је слична епизоди из филма ‘Зоре су овде тихе’. Била је то битка локалног значаја која није била важна за решавање тактички нити стратешки битних проблема.
Али овај подвиг руских добровољаца није избледео у сећању Срба. Пажљивим излагањем фотографија са вишеградског гробља, Срби говоре о сваком ко је дошао из Русије. На крстовима на гробљу, јасно се могу прочитати руска имена и презимена: Геннадий Котов, Андрей Неменко, Константин Богословский, Василий Ганиевский.. Авај, нису сва тела руских војника пронашла мир на старом гробљу. Муслимани су успели да однесу тела санктпетербуршких добровољаца Дмитрия Попова и Владимира Сафронова. Овај други је служио као официр на подморници у северној флоти. Ко зна, да је судбина била другачија, можда би стекао славу изгубивши живот у одважној експедицији у подморници стационираној у региону под ударом НАТОа, чије су се бомбе неколико година касније сручиле на главни град Југославије и прелепе српске градове. Но, рат је ћудљив. Супруга и двоје деце руског официра који је погинуо на босанском тлу, за разлику од породица хероја са "Курска", нису добиле државне бенефиције нити неку награду. Чак ни цвеће на гроб свог мужа и оца не могу положе, а шта рећи о сећању државе.
Да ли ће икакав Хашки међународни трибунал да пита муџахедине за судбину тела погинулих руских добровољаца - када за стотине хиљада убијених Срба - мушкараца, жена, деце и стараца - нико не пита?
То је већ постала уобичајена судбина и историја и нас и Срба, која се понавља у већ сумњиво правилним интервалима.
Тек што је пропао Хитлеров план да уништи источнословенске православне народе, директор CIA, Allen Dulles је у свом чувеном посмртном говору објавио целом свету: "Једна по једна епизода ће се одигравати, велика по размерама трагедије која ће довести до смрти побуњених народа на Земљи, док коначно не дође до неповратног гашења њихове самосвести".
Начин на који је већина Руса гледала на прву фазу геноцида над српским народом на Балкану, показује да се ово пророчанство обистињује. За Русе - показао се истинит део о "неповратном гашењу самосвести ", а на Србима је испробан механизам потпуног физичког уништења. Учили смо да повезујемо реч "геноцид" са Холокаустом, Хитлером или, у најбољем случају, са злочинима камбоџанског диктатора Пола Пота. Ни сваки четврти Белорус који је погинуо током Хитлерове инвазије, нити стотине хиљада побијених православних Срба, не спадају под термин "геноцид" по мишљењу међународног суда.
У Босни, током маја 1994 године, видео сам најстрашније могуће оружје намењено убијању људи "СРБОСЕК". Ни један од наших "грађана пацифиста" ни у најгорем сну не би могао замислити толико софистицирано средство за мучење и убијање живих бића, шта више - човека. Српски војници, на позицијама у близини града Брчко, су ми показали изум муџахедина из казнених експедиција, који су направили за ‘чишћење’ насељених места од православних мушкараца Срба. Сигуран сам да ни на суђењу нацистичким џелатима Трећег рајха у Нирнбергу, нису виђени такви експонати, а данашњи Хашки трибунал суди само онима који нису желели да дозволе да им пресуди "србосек".
Нож је огромних размера и поред уобичајене оштрице, има и тупу супротну страну која прелази у тестеру. Поред тога, као и код оних вишефункционалних перореза, садржи и спиралу налик на вадичеп и заоштрену куку. На десетинама фотографија су ми показали резултате коришћења "србосека". Сечиво се већ традиционално користи за одсецање глава и полних органа, док се куком у облику српа живим Србима парао стомак. Конусним чекићем се проваљивала лобања, а пљоснатом страном ужасне направе су ломили кости потколеница, зглобове и прсте на рукама и ногама живих људи, а онда бу их претестерисали. Помоћу шила и вијка су им вадили очи и пробијали бубне опне. Искрено да вам кажем, иако сам по професији руски официр, падобранац, оно што сам видео је у мени изазвало неконтролисано дрхтање које нисам могао да зауставим.
Сада желим да још једном замолим православни народ Српски за опроштај. Опроштај због чињенице да смо не једном, већ два пута бацили под "србосек" не само стотине хиљада браће Словена док су чували свет од светских варвара, већ и част, савест и невину чистоту Русије - спаситељице и ослободитељке.
Русија је крива пред Србијом не само због тога што је булдожером комунистичке диктатуре уништила вековну српску државност, већ и због тога што није прискочила у помоћ православним Србима ни у данима када су Муслимани и Хрвати извршили геноцид над њима, нити у данима америчке "хуманитарне" мисије.
Док су САД пред очима јавности исплатиле додатних 20 милиона долара за измирење сукоба у Босни и Херцеговини и за "одржавање федерације и развој контаката између две стране", на улицама српских градова муџахедини су у пракси примењивали "србосек" далеко од очију те исте јавности. Затим су се ти муџахедини пребацили на Кавказ на северу Русије, а на Балкан су стигли авиони, засувши градове у Србији са неколико стотина хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом. Сада су, можда, баш ти исти пилоти, у истим тим бомбардерима, концентрисани на нашим границама, под маском бораца против "светског зла". Да ли се у Русији ико запитао да ово зло које је задесило Србе, може да задеси и нас? Због тога тражим опроштај од браће Срба у име целе Русије.
Данас је дошло време да се покајемо и да размислимо о томе какав се "србосек" спрема за нас, као "најбунтовнији народ на Земљи."
Евгений Логинов, 2001 године..
Објављено у новинама "Bечерний Новосибирск " 13 септембра 2002 године
Са руског на српски превеле Оксана и Ката на православни Божић 2012 године
Ова песма-посвета је рођена у тим раним данима маја 1994 године.
СРБОСЕК
(Аутор наводи да постоји хрватска и албанска варијанта србосека. Србосек и документација о његовом коришћењу над православним Србима у II светском рату су били представљени у оптужницама на Међународном суду у Нирнбергу)
ПОКРЕТ "РУСКИ ИСКОРАК"
Љутита књига
(Поједина поглавља)
Опрости нам Србијо!
Полажући кадетски годишњи испит на једну од омиљених тема - Војна и политичка географија, лако сам на мапи свуда по свету пронашао на стотине војних база и пунктова америчке војске и морнарице. Од тада је прошло нешто више од десет година, готово у трену. То је значајан период у животу једног официра, али истовремено, веома кратак у историјском смислу. Успевају ли данашњи студенти да за испит запамте све локације америчких војних база и НАТОа смештених на територији наше, некада јединствене и моћне државе? Пожелео бих да урлам у тренуцима слабости, јер као војно лице, савршено сам свестан да се САД и НАТО трупе све више приближавају нашим границама и да је то далеко од безазлене игре фигурицама војника или савремених компјутерских игрица. Од нас и од наше деце ће се тражити да платимо високу цену у будућности због данашње незрелости, самозадовољства и свеукупне утопљености у рутину свакодневних проблема да зарадимо комад хлеба.
Пре неколико година, када је први пут крочио на терен централне Азије да би спровео заједничке вежбе са (не могу преко језика да превалим да је реч о оружаним снагама) армијама Узбекистана, Казахстана и Киргистана, УСА генерал John Shinn је изнео претећу изјаву: "Желео бих да сви запамте да на планети нема народа до кога ми не бисмо могли да допремо!" Већ тада је амерички јастреб, командујући контигентом од 5000 "мировњака ", био сигуран да ће се вратити у централну Азију. Жао ми је што у то време у Русији нико није хтео да поверује у то. Можда се они сада кају и посипају пепелом, рачунајући у исто време, за сваки случај, колико је потребно тешким бомбардерима из НАТО база у централној Азији да стигну до великих индустријских центара Урала, Сибира и јужних региона Русије. Гледам слепе и глуве глупаке који се надају да ће САД тек тако напустити централну Азију. А чудак, који види у размештају војне машинерије по свету потенцијалног непријатеља Русије, доказ најезде доносилаца "људских вредности", се вероватно третира као тешко ментално оболео.
Након што су "тријумфално победили" врлети Авганистана и несметано ушли на територију бившег непријатеља Совјетског Савеза, језици америчких јастребова су се развезали, а изјаве су им постале циничне и заповедне. Ни најмање не сумњам да присуство НАТОа у централној Азији ништа добро Русији у блиској будућности неће донети.
Већ сам видео плодове мешања мондијалиста у послове суверених држава у Јерменији и Таџикистану, делио сам муку са мирним ирачким становништвом у Багдаду, који је више волео да умре од ваздушних напада америчких супербомбардера него да одустане од националних корена, традиције и независности.
Наша чеченска епопеја представља посебно поглавље у научном трактату "НАТО миротвораца" о успостављању новог светског поредка, о коме сам читао. Али, сада бих желео да се присетим догађаја који су у великој мери предходили победничком маршу доносилаца 'универзалних вредности' на исток, то јест у Русију, у стилу "Drang nach osten" (израз коришћен у нацистичкој Немачкој у смислу нових Крсташа).
Већ се неколико пута у историји света догодило да се, као иницијална каписла за почетак светских ратова, користи многострадална балканска земља Србија. Имао сам прилику да видим и доживим сву дубину трагедије која је задесила православне Србе у последњој деценији XX века, најбруталнијег у историји овог народа.
Нисам насумично на почетку изабрао речи америчког јастреба и пажљив читалац је вероватно обратио пажњу на његову главну идеју, у којој су претње упућене не владама, па чак ни државама, већ народима. Тако су православни Срби, као национално-етничка и религијско-историјска групација, постали прва жртва новог светског поретка у европском позоришту војних операција које су само део далекосежних геополитичких планова.
Било је потребно превише година да наши политички коментатори, историчари и аналитичари крену да анализирају ситуацију која је претходила НАТО бомбардовању Београда. Док су у далеком Багдаду бомбе америчких душебрижника, намерених да ‘одржавају морал у свету’, хиљаде арапске деце живе спаљивале коришћењем навођених ракета, цео свет, укључујући и Русију, је скретао поглед на другу страну. Још пре Ирака и онога што се десило у Србији, Русија је била забављена сопственом муком: перестројка, преструктурисање, распад СССР, једна Дума (августовски пуч са циљем да се Горбачов збаци са власти 1991 године), друга Дума (октобарски пуч са циљем да се смени Врховни Совјет Руске Федерације1993 године), лоповска приватизација, колапс рубље, гангстерско отимање имовине са легалним покрићем и неиспуњена нада о богаћењу преко ноћи у "пирамидалним ланцима" и "пирамидалним банкама", што нам је у потпуности затворило очи, уши и душу.
До маја 1994, када је дошло до тога да одем у Босну, стотине хиљада православних Срба је већ било физички истребљено. Упркос чињеници да су се у новоформираним руским електронским медијима називи бивших југословенских градова, Сарајева, Вуковара, Пала и осталих стално помињали, могућност да просечан грађанин разуме шта се тамо на Балкану заиста догађало, било је практично немогуће. Сукоб из етничких и верских разлога, жртве са обе стране, дуготрајни сукоби са различитим степеном успеха.. Званичан став руског Министарства спољних послова је био налик на став полузрелог адолесцента који нема социјалних и животних услова за секс: анксиозан и забринут, али су ту забринутост износили индиректно, попут каквог незрелог момка. Са таквим бескичменим ставом Министарства иностраних послова, Владе и председничке администрације, шта се могло очекивати од руских медија, који су сви од реда (што је сада постало јасно чак и школарцима) били на платном списку наших домаћих олигарха.
Србија је земља у којој 80-85% становништва, ако не црквено, али по традицији свакако, везује своје корене за, већ хиљаду година православну Русију, а православне Србе су сатанизовали медији који су под контролом запада и представили их као чудовишта и нељуде. Они који се данас (по оцени тих истих западних медија) представљају као побеснели исламски фундаменталисти који представљају опасност за свет, онда су описивани као сиромашна, беспомоћна и недужна јагњад.
Живот ме је повезао са много момака који су у то време били задојени "романтиком" балканског рата, тако да сам о ситуацији у Босни био обавештен из прве руке а не преко новина и телевизије. Прилоге на телевизији о руским добровољцима у босанским планинама сам помно пратио и схватао да су те вести далеко од праве истине о ономе што се дешава у рововима. Као официру, ближе су ми биле патриотске публикације о руским херојима који су отишли да пруже помоћ православној браћи од непристојног ‘истраживачког’ новинарства о добровољцима "плаћеницима" у "страном" рату. Унапред ћу вам рећи да сваки рат има и прљаву страну. Уколико тражите међу прљавим вешом и завојима скореним од крви и гноја, увек можете да ишчепркате неку гадост. Ту прљавштину са успехом пласирају обичном човеку антивојни медији, описујући тако и наш други чеченски рат. О "страном", српском рату, лажљиви новинари, које хране они који се данас крију по Мадриду и Лондону, се труде да ископају што више прљавштине.
Али, у сваком рату, укључујући и овај српски, мрачна страна медаље се представља чиста као суза бебе, и на њу не сме да падне ни сенка нечег прљавог.
Мислим да чак и најрадозналији историчар неће данас да се удубљује у проналажење личних мотива православних Срба да се, почетком прошлог века, укључе у, за Србију тада небитан и далек, руско-јапански рат. Чак и ако је историја игде забележила причу о кукавичлуку српског војника, мало је вероватно да би та чињеница бацила сенку на славни пут српских батаљона који су се јуначки борили на далеким источним границама Русије - "Мајчице Русије."
Сигуран сам да, када се у занемаре сви могући међуљудски односи, појединачне операције у сукобу, као и неки непријатни тренуци последњег балканског рата, на површину избијају две објективне историјске чињенице.
Прво, да је ‘Мајчица Русија’ издала историјске савезнике, православне Србе, са свим последицама (у виду масовног геноцида и распада државе).
Друго, Србе није издао народ (по генералу Shinn) већ бескичмењачка јељцинова владајућа врхушка. Иако број руских добровољаца у војним формацијама православних Срба и није био толико велики да би могао да одлучи исход рата у целини, само њихово присуство је било један од кључних фактора у одржавању морала и борбеног духа православних Срба који су се борили за своју веру, земљу и независност.
Важна ствар је да и сами Срби подједнако негују сећање на сваког Руса који је ризиковао живот за православну браћу. И при том није битно која су и каква војна достигнућа и подвизи уписани у војну биографију тог добровољца, нити да ли је у питању легендарни Саша-Рус који је командовао добровољачком јединицом у околини Сарајева и застрашивао муџахедине, или је реч о неком ко је изгубио живот у првој борби на врху Заглавак подно Вишеграда, као што је био случај са Константином Богословским. Српски рат и српска земља их је све изједначила: и пса рата - вишег поморског заставника, руског маринца Александра Шкрабова, и дечака који није дочекао своје двадесет и прво пролеће - Косту Богословског.
Из перспективе целокупног рата, та битка на врху Заглавак је слична епизоди из филма ‘Зоре су овде тихе’. Била је то битка локалног значаја која није била важна за решавање тактички нити стратешки битних проблема.
Али овај подвиг руских добровољаца није избледео у сећању Срба. Пажљивим излагањем фотографија са вишеградског гробља, Срби говоре о сваком ко је дошао из Русије. На крстовима на гробљу, јасно се могу прочитати руска имена и презимена: Геннадий Котов, Андрей Неменко, Константин Богословский, Василий Ганиевский.. Авај, нису сва тела руских војника пронашла мир на старом гробљу. Муслимани су успели да однесу тела санктпетербуршких добровољаца Дмитрия Попова и Владимира Сафронова. Овај други је служио као официр на подморници у северној флоти. Ко зна, да је судбина била другачија, можда би стекао славу изгубивши живот у одважној експедицији у подморници стационираној у региону под ударом НАТОа, чије су се бомбе неколико година касније сручиле на главни град Југославије и прелепе српске градове. Но, рат је ћудљив. Супруга и двоје деце руског официра који је погинуо на босанском тлу, за разлику од породица хероја са "Курска", нису добиле државне бенефиције нити неку награду. Чак ни цвеће на гроб свог мужа и оца не могу положе, а шта рећи о сећању државе.
Да ли ће икакав Хашки међународни трибунал да пита муџахедине за судбину тела погинулих руских добровољаца - када за стотине хиљада убијених Срба - мушкараца, жена, деце и стараца - нико не пита?
То је већ постала уобичајена судбина и историја и нас и Срба, која се понавља у већ сумњиво правилним интервалима.
Тек што је пропао Хитлеров план да уништи источнословенске православне народе, директор CIA, Allen Dulles је у свом чувеном посмртном говору објавио целом свету: "Једна по једна епизода ће се одигравати, велика по размерама трагедије која ће довести до смрти побуњених народа на Земљи, док коначно не дође до неповратног гашења њихове самосвести".
Начин на који је већина Руса гледала на прву фазу геноцида над српским народом на Балкану, показује да се ово пророчанство обистињује. За Русе - показао се истинит део о "неповратном гашењу самосвести ", а на Србима је испробан механизам потпуног физичког уништења. Учили смо да повезујемо реч "геноцид" са Холокаустом, Хитлером или, у најбољем случају, са злочинима камбоџанског диктатора Пола Пота. Ни сваки четврти Белорус који је погинуо током Хитлерове инвазије, нити стотине хиљада побијених православних Срба, не спадају под термин "геноцид" по мишљењу међународног суда.
У Босни, током маја 1994 године, видео сам најстрашније могуће оружје намењено убијању људи "СРБОСЕК". Ни један од наших "грађана пацифиста" ни у најгорем сну не би могао замислити толико софистицирано средство за мучење и убијање живих бића, шта више - човека. Српски војници, на позицијама у близини града Брчко, су ми показали изум муџахедина из казнених експедиција, који су направили за ‘чишћење’ насељених места од православних мушкараца Срба. Сигуран сам да ни на суђењу нацистичким џелатима Трећег рајха у Нирнбергу, нису виђени такви експонати, а данашњи Хашки трибунал суди само онима који нису желели да дозволе да им пресуди "србосек".
Нож је огромних размера и поред уобичајене оштрице, има и тупу супротну страну која прелази у тестеру. Поред тога, као и код оних вишефункционалних перореза, садржи и спиралу налик на вадичеп и заоштрену куку. На десетинама фотографија су ми показали резултате коришћења "србосека". Сечиво се већ традиционално користи за одсецање глава и полних органа, док се куком у облику српа живим Србима парао стомак. Конусним чекићем се проваљивала лобања, а пљоснатом страном ужасне направе су ломили кости потколеница, зглобове и прсте на рукама и ногама живих људи, а онда бу их претестерисали. Помоћу шила и вијка су им вадили очи и пробијали бубне опне. Искрено да вам кажем, иако сам по професији руски официр, падобранац, оно што сам видео је у мени изазвало неконтролисано дрхтање које нисам могао да зауставим.
Сада желим да још једном замолим православни народ Српски за опроштај. Опроштај због чињенице да смо не једном, већ два пута бацили под "србосек" не само стотине хиљада браће Словена док су чували свет од светских варвара, већ и част, савест и невину чистоту Русије - спаситељице и ослободитељке.
Русија је крива пред Србијом не само због тога што је булдожером комунистичке диктатуре уништила вековну српску државност, већ и због тога што није прискочила у помоћ православним Србима ни у данима када су Муслимани и Хрвати извршили геноцид над њима, нити у данима америчке "хуманитарне" мисије.
Док су САД пред очима јавности исплатиле додатних 20 милиона долара за измирење сукоба у Босни и Херцеговини и за "одржавање федерације и развој контаката између две стране", на улицама српских градова муџахедини су у пракси примењивали "србосек" далеко од очију те исте јавности. Затим су се ти муџахедини пребацили на Кавказ на северу Русије, а на Балкан су стигли авиони, засувши градове у Србији са неколико стотина хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом. Сада су, можда, баш ти исти пилоти, у истим тим бомбардерима, концентрисани на нашим границама, под маском бораца против "светског зла". Да ли се у Русији ико запитао да ово зло које је задесило Србе, може да задеси и нас? Због тога тражим опроштај од браће Срба у име целе Русије.
Данас је дошло време да се покајемо и да размислимо о томе какав се "србосек" спрема за нас, као "најбунтовнији народ на Земљи."
Евгений Логинов, 2001 године..
Објављено у новинама "Bечерний Новосибирск " 13 септембра 2002 године
Са руског на српски превеле Оксана и Ката на православни Божић 2012 године
Ова песма-посвета је рођена у тим раним данима маја 1994 године.
СРБОСЕК
(Аутор наводи да постоји хрватска и албанска варијанта србосека. Србосек и документација о његовом коришћењу над православним Србима у II светском рату су били представљени у оптужницама на Међународном суду у Нирнбергу)