Пример странпутица савремене српске иконографије ...
Кад нам се ево већ приближава празник св. старца Вукашина из Клепаца, хоћу са вама да поделим једну своју тугаљиву импресију.
Већ дуже време ми ова икона (из ман. Ћелија Пиперска, рад монахиње Ангелине) на којој је пренатуралистички приказано страдање св. мученика Вукашина Клепачког боде очи (како се то код нас каже).
у крајичку меморије се сећам нечије, а не сећам се тачно чије приче [и не служи ми уопште на част што су ми се у овом случају измешале богонадахнуте и духовите (пуне Духа) речи владике Данила и Дробивојева трућања] да је икона прозор у вечност, тј. да би икона светога требало да приказује у тзв. есхатолошкој равни, тј. онаквим какав је у слави Господњој, а не онаквим какав је био у земаљском животу. Интересантно је да они који "Житија светих" проглашавају малте не за бајке, јер у њима по њиховим речима има свега и свачега; протежирају иконопис у коме има баш свега и свачега - натурализма, сентиментализма, фантастике и још које чега. Што би се рекло: свиња се окупала, па се у блату ваља (2. Пт. 2,22). Чини ми се да би код ових много делотворнија била једана "ћушка" свт. Николаја од многократног апеловања да с' дозову памети; иако ... за ове је сасвим сигурно да неће окренути други образ, ако им се икако дође и до првог.
Сами иконописци би овде могли боље, и више-мање ситничарећи, изнети занатлијске (мајсторске) замерке, ми ћемо само о композицији (распореду ликова светих и несветих) ове иконе, која би (Боже ме опрости) могла довести до тога да нехотице целивамо усташу кољача, уместо светога. Централно место на икони заузима кољач, а не светац?! Небески посматрачи, може бити и добро изабрани - св. ђакон Авакум Београдски као сличан по менталитету (вођен на набијање на колац, носи колац и пева: Срб је Христов, радује се смрти!) - у реду, а св. Пајсије ако сам добро прочитао због слабе резолуције (који је уствари преподобни) - нисам сигуран баш зашто, а нешто немам ни времена да сад листам житија неколико преподобних Пајсија и тражим евентуалне аналогије. Набацани (или на неки незна(ве)ни начин распоређени) одсечени делови тела светога у дну иконе, такође остављају "помало" дегутантан утисак. Не ради се о квалитету нечијег стомака (који ипак не би требало доводити у искушење приликом целивања иконе посебно у храму), него о томе да би ова икона можда требало да украшава (наравно да говоримо о надземаљској естетици) нечији дом (или неки храм), а не да плаши ситну ђецу.
Лично мислим да је довољно за (цео) живот отићи једном у Јасеновац, и тамо се у спомен музеју (сит) нагледати усташких "божијих послова", и да не морамо баш да их овековечујемо на савременим српским иконама. Можда овог свега поштована монахујућа иконописатељка није ни свесна, већ само мала (молује, слика) у својој простодушности, и у својој "монашкој чистоти оданде" и не размишља као један "прљави мирјанин одавде", али зато би требало да постоји неко (наставник, инструктор, искуснији у иконопису) ко ће да је поучи разним аспектима иконописа, илити гледању кроз прозор (без нагињања), а не само да јој да боје и каже: малај. Иконопис је ипак и занат, који поред сликарског умећа подразумева и некаква теоријска (ерминијска) знања, која би требало знати (научити, савладати); а и теологија - коју би требало "помало" познавати, а не само прегнуће побожне душе мање-више за сликање талентованог појединца или појединке. Рећи ће неки да (мора да) постоји (чувена) уметничка слобода, а ја ћу им одговорити оно што је блаженопочивши патријарх Павле рекао оном попу који као свака птица певаше својим гласом: Да у шуми, али не у цркви. Тј. не у оној мери као у свету, јер нашу свештену слободу ограничава (спасењска) корисност, што би рекао ап. Павле (1. Кор. 6,12 и 10,23).
О онима који лицитирају са општепризнатим бројем жртава од 700.000 с намером избацивања барем једне нуле, не само (одавно) у хрватској пучкој и "знанственој" јавности, него (од не тако недавно) и у српској и то (високопрео)свештеној; као ни онима који своје "божије послове" заклањају иза фонда са именом ове часне старине - нећемо овај пут. Нека им служи на част и образ, посебно овима "нашима".