Око дана св. ап. Андреја првозваног, славе краљевског дома Карађорђевића
Комунисти су по свом "ослобађању" Београда свој крвави окултни пир започели са "убијањем" Бога у придворној капели св. ап. Андреја првозваног на Дедињу. Ако се добро сећам, и ако нисам нешто побркао, то је по казивању владике Данила (Крстића) учинио хицем из револвера "црвени поп" Владо Зечевић, послератни високи комунистички функционер. Неки га зову распоп, али никад није званично рашчињен; а да ли је лативши се оружја, епитрахиљ окачио о клин као легендарни четнички војвода поп-Момчило Ђујић нисам истраживао? Касније су то своје пировање комунисти наставили са убијањем "живих икона".
За још неоткопану масовну гробницу у близини манастира Ваведења на Топчидеру, смо први пут чули негде крајем 80-тих или почетком 90-тих година од још незавладиченог јеромонаха проф. Атанасија (Јефтића), који је тих година проходио земљу (и подземље, тј. испод земље, по јамама) "од Косова до Јадовна" што сам, што са групом пратећих га студената. И ко зна колико има још скривених (неоткривених, тајних) гробница жртава тзв. комунистичког терора само у ближој и даљој околини Београда? Несумњиво је да је престони Београд град мученик, и да има свој мученички континуитет још од ранохришћанских Београдских првомученика Ермила и Стратоника (мада има ту и других имена), преко игумана Пајсија и јерођакона Авакума, па све до ових најновијих страдалника од безбожних сународника.
Нажалост, као да и даље постоји "консензус" међу политичарима (и партијашијиским и патријаршијским) да се о томе ћути, или ... једноставно увек се имају преча посла, попут литијума "насушног" и "обајавања" побуњених студената код првих, и "екумен(и)с(тич)ког дијалога" и папиног "никад да дође" код других. Чини ми се да проф. д-р г. г. кир Порфирије (као тренутни срПски патријарх, и ако га Бог поживи) има највише шанси да угости "понтифекс максимуса" и да му (и овде целива) десницу, на очиглед и саблазан правоверног и родољубног свеколиког Српства. Но, ту се он много и не пита. Ипак, могао би док чека на "многожељени и дугоочекивани сусрет" а у склопу својих редовних дужности, или у време доколице ("крштавања јарића" или "бабског трлења лана") да се "мало" позабави и својим "светим комшилуком" као одскорашњи становник патријарашке виле (илити резиденције) на Дедињу и месно надлежни архијереј.