О 15-тогодишњици упокојења патријарха Павла.
КАКО СЕ "СКРАЋИВАЛА" ЛИТУРГИЈА У ВРЕМЕ ПАТР. ПАВЛА, А КАКО САДА ...
Понечег се нешто "мало" и сећам за ових мојих 40-так година (мање-више активног) живота у Цркви, па да "набацам" (по обичају без намерног реда) по нешто од тога, поредећи са (не)веселом садашњицом.
Када је почивши патријарх Павле литургију служио сам (без још епископа) онда се под обавезно прескакало "Многољетствије" (а почесто и кад их је било више) а јектенија пре 2. молитве верних се скраћивала (за коју сада изгледа више нико и не зна да (је) има(ла) дужу варијанту ако служи ђакон) ... и то би било све од "скраћивања". Обашка што је његово одјејање било скромније и јефтиније од одјејања било ког епископа; о ципелама са ђоном од ауто-гума, покрпљеним мантијама и сијалицама мање волтаже да не говорим, јер то је углавном познато из анегдотског репертоара о животу дека-Паје.
А сада ... не дај Боже да се прескочи Многољетствије, макар служио и најбезначајнији (али не и најскромнији) викарни епископ (од њих 12-так колико их тренутно има у СПЦ, никад више од времена свт. Саве), а камо ли неки само епископ (обично са погломазном титулом која прави простор за будуће аванзовање, као нпр. код овог викарног јегарског (где ли то уопште беше?) из(а)браног (али још неустоличеног) лондонско-британског и ирског (биће: архиепископ лондонски и митрополит британско-ирски); изгледа су у титули заборављена Фок-ландска острва као простор његове будуће јурисдикције)), или неки архиепископ и митрополит (једна личност у "најновијој" архијерејској титулацији СПЦ), или њ. с. проф. д-р кир г. г. Порфирије Перић.
Али зато ... већ смо се скоро навикли на неухватљивост јектеније за оглашене (некад је има некад је нема (ал' углавном је нема), не знам тачно по ком критеријуму, питао сам неколико учених теолога (иако нисам баш сасвим литургички "незнавен") да ли има неко правило у том „новотарском адету“ ал' ни један није умео да ми да конкретан одговор) и скраћивање јектеније пре „Оче наш“-а на њен први део без поновљеног прозбеног, који евентуално прочита због непажње (недовољне будности) млађаних саслужитеља (углавном са сулундаркама) неки „неапдејтовани“ старији поп или неки "с неба пали" ђакон (на гостовању, или у пролазу) из друге епархије где се то још не ради задртошћу неког "правоверног" владике претеклог из „босанског лобија“. Сума сумарум: ова скраћивања јектенија не штеде ни 5 минута ... па ако морам "мало па мало" (зависно од тога каква ми срећа или жреб тог дана, тј. који поп или владика служи) да истрпим (мада једва) читање на глас тајних молитава (које литургију продужавају барем за 10-15 минута), могу и ове две-три "јектенијице". Једино што никако не (могу да) трпим то је неред и недисциплина ...
Додуше нема ни „типика“ шта се од тајних (тихогласних или тајногласних) свештеничких молитава чита на (пун) глас, неки то чине редом (чак од антифонских молитава, чиме поред своје партизанштине, ипак показују и своју не(до)ученост), а неки тек од скраћеног певања „Достојно и праведно“. Завршни отпуст, углавном скраћују, без помињања српских светих, што би се дало објаснити не само њиховим васељенским (читај: анационалним) схватањем цркве, већ и потрошеном кондицијом, и жељом да се већ једном изађе из цркве.
Поред ове (мноме назване) „богослужбене а(та)на(са)рхије“ које је било и у време патријарха Павла, он се „задрто“ држао поретка штампаних Служебника, одлука Сабора и Синода - и тако служио, а и потчињене попове држао на том курсу, више мудрошћу него деспотовањем (силеџијством), мада је умео и да се узјогуни и понеког и изгради, попут оне чувене „да свака птица пева својим гласом ... али у шуми, а не у цркви“. Ако је о нечему имао своје мишљење, које се разликовало од званичног или преовлађујућег, он је то износио у писаним чланцима, а није силом наметао, увек се залажући да се промене у богослужењу не чине самовољно, него да се чека одлука Сабора или Синода. Као патријарх српски држао се „српског“ а не „грчког типика“ што је чинио и његов наследник, а што се не би могло рећи за наследника његовог наследника.
Што се тиче тзв. честог причешћивања, за које се залагао, имао је и у томе меру илити обзирност, за разлику од овог који „урби ет орби“ изјављује да се причешћује на свакој литургији (готово без обзира на објективне сметње за исто) а исповеда кад имамо потребу (или кад нам се 'оће). По обичају ни једни ни други нису баш сасвим у праву, али свако ћера своје. Причешћивање на свакој литургији би наравно било идеално, кад би могло; али као грешним људима некад нам је "паметније" да се не причестимо макар смо се и „довукли“ на литургију. Имамо наравно „алтернативу“ сваконедељном и свакопразничном долажењу на литургију у коме смо (по)расли за веру (и ми и многе генерације пре нас), а то је да не долазимо на литургију кад се не причешћујемо (коју нам неки од ових нескривено и сугеришу) ...
Е сад што се мене тиче, ја сам „помало“ задрт и тврдоврат, хоћу и даље да долазим на литургију кад могу и како сам навикао; а никако нећу да ми "сваколитургијско причешћивање" препоручују "доброжелатељи" (они што не гледају себе, него шта други раде) у лику "препобожних падавичара" (препознатљивих по специфичном аутлуку - што по одевању, што по фаци, изразу лица) или да ме тамо неки "православни лајф-коучеви и гуруи" (од "православних" пара-психолога до "умно-либералних" владика по Инстаграму) на то нагоне самозвано "бринући" о моме "добру".
Што се тиче светости патријарха Павла, некако је то прећутно већ "готово па договорено" и већина мисли да је само питање времена кад ће то да нам саопште. Како се мени пак чини, можда и није "сасвим кандидат" за свеца (као умерени екумениста), али је свакако био "ЛАБУЂА ПЕСМА" СПЦ, судећи по својим наследницима, и по свему што нас је посналазило за ових 15 година откако се преставио "тамо где нема ни бола, ни туге ни уздисања" ... а ни препирања.