2. НЕДЕЉА ПО ДУХОВИМА У ТУЗЛИ
Click to viewЗа време данашње архијерејске литургије коју је у Саборном храму Успења Пресв. Богородице у Тузли служио патријарх Порфирије са (око) десетак архијереја, више попова и ђакона - певао је све време тзв. византијски хор манастира Ковиља у Бачкој.
Ово тзв. византијско појање, заправо клонирање грчких мелодија у срПско богослужење, код мене (што сам старији) све више буди утисак (макар мало и претерао и отишао у пежоративност) преотужног и архидосадног завијања коме нема краја. Док сам својевремено, као и већина нас, био одушевљен појањем Драгослава-Павла Аксентијевића, које је било српски препознатљиво и самосвојно (како је својевремено рекао поч. композитор Енрико Јосиф), ово "грчење" ми једноставно не прија ни уву и ни уму.
Све ово ме подсетило на једну догодовштину, коју нам је поч. владика Данило (Крстић) испричао негде почетком 90-тих, наиме ишао је он на Озрен са више архијереја (к'о ово данас нпр.) да служе (за славу манастира или за народни сабор), с њима су ишли и студенти Богословског факултета који су тих година "откривали" византијско појање. За време херувике коју су кренули да певају по византијски, народ је почео да се буни и да гласно виче: Нећемо то оџијање (објашњење: певање муслиманских хоџа) ... Владика Василије (Качавенда) је одмах изашао из олтара и наредио им да прекину и да певају по Мокрањцу.
Очас посла смирена и мудро решена конфликтна ситуација. Одмах ми се јавља помисао на барем једног владику из саме Србије који је у сличној ситуацији изашао из олтара да виче на народ, да му говори како ништа не зна и како треба да слуша владику, а како није успео да их надвиче звао је полицију да га брани.
Иначе владика Качавенда ће (поред свега што се испреда око њега) остати запамћен и као човек који има добре рефлексе. Не могу да прежалим што сам изгубио вхс снимак (а на јутјубу га дефинитивно нема) са хиротоније епископа Јована (Пурића) у Подгорици, чији је нехотични кроше приликом облачења сакоса, Качавенда избегао готово боксерском ескиважом, поред све своје дежмекастости.
Додуше, сад су ваљда нека друга времена .... а успео је владики Фотију за кратко време да скува жабу, и овакве се ситуације више не дешавају ... неки би рекли да је народ постао религиозно просвећен а не само затуцано побожан: или да су деца која иду на веронауку успела да васпитају своје верски необразоване родитеље, бабе и ђедове ...