Достављамо текстове Синаксара српских патријараха 16. и 17. века. Синаксари свт. Макарија, Пајсија и Максима се налазе и у њиховим новосастављеним службама, на месту које им припада (после 6. песме). Синаксар свт. Гаврила није унет у његову службу, а синаксар свт. Јована би требало да буде унет када му буде написана служба. Обједињавањем ових агиографских текстова личности и дела ове петорице светих патријараха се истичу као ренесансна у доба обновљене Српске патријаршије.
Светитељ Макарије, патријарх српски
Месеца августа у 30. дан спомен вршимо светог и богоносног оца нашег Макарија, архиепикопа пећког и патријарха српских земаља
Стихови:
Нови Сава отаџбини се показа -
мудар и даровит Макарије светитељ.
Блаженство наследи у векове, по имену своме,
и вечни помен остави, по делима својим.
Овај свети муж црквени и уистину патријарх велики као неко ново светило српског рода заблиста из пивског краја у Црној Гори и својим светитељским трудовима и подвизима просветли све крајеве отаџбине своје. Он се најпре подвизаваше у царској лаври Хиландарској и ту пролажаше духовну обуку и узлажаше лествицом врлина ка оном узвишенијем како би једног дана, богопросветљен као светитељ Сава, донео не малу корист Цркви народа свога. За патријарха свештеног престола Цркве српске у богославној лаври Пећкој посвећен би 1557. године и од тада духовно и материјално обновљаше целу српску Цркву. А то му је успевало благовољењем Господњим јер беше нарочито мудар и трудољубив а беше и у блиском сродству са великим везиром Османског царства Мехмед-пашом Соколовићем којим се много потруди за свој народ и издејствова обнову Пећке Патријаршије, вековним турским робовањем и фанарским сплеткама укинуту. Пошто на двору у Истанбулу, некада званоме Цариград, утврди права и обавезе Пећке Патријаршије које су биле равноправне са онима које имађаше цариградски патријарх, он поче са црквеним препородом у сваком крају где борављаше српски хришћански народ широм Балкана. Он утврди епископске престоле и основа нове епископије тако да их беше преко четрдесет; грађаше, обнављаше и украшаваше цркве манастире међу којима: обитељ у Пећи, метох у Будисавцима и обитељ светог Николаја Бањског, и снабдеваше их свиме потребним за богослужење а највише драгоценим књигама. Народ поверени пастирствоваше добрим вођењем и речима Еванђеља и редовним свештенослужењем огради стадо своје од исламске заблуде. Под своју управу објединивши Србе у Босни и Херцеговини, Рашкој и Црној Гори, Подунављу, Потисју, Подрављу, Подрињу, Поморављу, око Вардара, Тимока, Мориша и у северним крајевима те и у Приморским и неким Бугарским крајевима, он утврди унутрашње канонско и политичко устројство. Тако би проглашен за општег оца и учитеља те патријарха свих српских земаља које су се нашле под турским робовањем. Добро управљавши свим повереним му областима и уздигавши побожност православну, пун светлих дела и дана, телом поболе и онемоћа, па се повуче са престола преосвећених архиепикопа пећких око 1572. године. Душом се упокоји у блаженству светитеља, а телом се погребе у светој лаври патријаршијској почетком септембра 1574. године. И сада, Господу непосреднији будући, не престаје да надгледа устројство Цркве српске и моли мир и сваки дар небески и милост.
Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас. Амин.
Свештеномученик Јован, патријарх српски
Месеца октобра у 27. дан спомен вршимо светог и богоносног оца нашег и мученика Јована, архиепископа пећког и патријарха српских земаља
Стихови:
Анђео Цркве српске
и старатељ будни, храбри,
но и страдалник непостидни,
величан си, незаборавни.
Овај светитељ Христов и патријарх на кога је надање очајног народа његовог било уперено, радећи како год знадијаше за благостање српског рода, пострадао је мученички и тако постао први међу предстојатељима Богом чуване Цркве српске који је увенчан двоструким венцем: архијерејства и мучеништва. О томе шта је било с њим до његовог изабрања на свештени престо патријаршијски 1592. године није познато. По презимену Кантул, што значи певач, може се рећи да он беше по пореклу Влах. Доласком својим после реда патријараха из породице Соколовића, он обнови цркву светог Димитрија великомученика у Патријаршији и отпоче предузимање отпора османској власти. На то га с једне стране подстаче слабљење османског царства, а са друге - европски занос за новим крсташким походом. Но више од свега њега побуђиваше тешко стање народа његовог са којим састрадаваше. Он облилажаше српске крајеве, сазиваше и одржаваше саборе, а нарочито у Морачком манастиру. Најпре очекиваше помоћ из Рима и Европе, али потом увиди да они беху не само непоуздани као савезници него и лукави у ширењу пропаганде. Истакнути саборци његови беху Теодор, епископ вршачки, који такође пострада и Висарион, митрополит Херцеговачки. Они у својим областима подигоше устанке против угњетавача. Задивљујућом снагом он се са народом бораше за духовну и телесну слободу српског народа. И то доведе и народ и њега, пастира доброг и вођу оваца словесних до мученичког скончања у коме се уподоби Јагњету Божјем пострадалом за многе. Ухваћен би и одведен у Истанбул, звани некада Цариград, и тамо обешен код Јени капије овога дана 1614. године. Онде би и погребен. Тако се жртвова за људе од Господа му поверене и показа добро сведочанство своје вере овај истинити и непостиђени архипастир и пређе у вечна станишта светих.
Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас. Амин.
Светитељ Пајсије, патријарх српски
Месеца октобра у 3. дан спомен вршимо светог и богоносног оца нашег Пајсија, архиепископа пећког и патријарха српских земаља
Стихови:
Љубав и усрђе за Цркву много
и смирење велико имао си, Пајсије,
са светима си настањен
и народ ти не заборави.
Овај свети, богонадахнути и благожељени муж рођен би у селу Јањеву на Косову средином 16. столећа. Ступивши у свети монашки збор, показа се искусан у подвигу и богат у добродетељима и после дугогодишњег подвизавања постављен би за митрополита новобрдског. После мученичке смрти светопочившег му учитеља патријарха Јована, овај преосвештени архијереј 1614. године изабран би као најдостојнији и најспособнији у клиру српском за предстојатеља свете Цркве српске. Тада светитељ умножи своје трудове, подвиге и доброчинства радећи много и непрестано на добробит страдалног народа и показујући благости своје христонарави. Он беше истинити пастир разумног стада који је свиралом апостолског учења и штапом доброг вођства заштитио богоповерену му Цркву од многих искушења и латинског застрањења те нашао се као ослонац у невољама под турским ропством. Посети Свету Гору Атонску и свети град Јерусалим. Римску помоћ тражаше, али унију сузбијаше. Са истоверним Русима се добро одношаше. Посебну бригу показа за очување српске књиге, па обилазећи крајеве патријаршије он прикупљаше књиге које преписиваше или обнављаше, па враћаше. Богољубиво се потруди да обнови успомене на светитеље пећке и с усрђем украси велику цркву. Написа службу првом краљу српском Стефану и младом цару Урошу и житије новопрослављеног деспота Стефана Штиљановића. Свагда се молећи и умилостивљавајући Господа за Цркву, овај богодостојни светитељ достиже дубоку и часну старост имајући пребогату ризницу добрих дела и настројења. Архиепископ пећки и патријарх српских земаља, приморских и северних, свети отац наш и господин Пајсије, упокоји се у Господу на данашњи дан 1647. године и погребен би у светој лаври патријаршијској. Будући љубитељ светих богоугодника и украситељ спомена њихових, и сам се показа свет живљењем и Господом прослављен и радо код њега примљен молитвеник за чеда своја.
Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас. Амин.
Свештеномученик Гаврило, патријарх српски
Месеца децембра у 13. дан спомен вршимо светог и богоносног оца нашег и мученика Гаврила, архиепикопа пећког и патријарха српских земаља
Стихови:
Крив на суду безбожних,
невин на суду Божјем
показујеш се, Гаврило,
и страдањем се красиш.
Овај светитељ и патријарх храбро следоваше у делима раније починулом патријарху и свештеномученику Јовану, што и њега самог доведе до мученичког страдања. Родом би из села Штиткова у Старом Влаху, из породице Рајић и најпре би епископом смедеревским па потом митрополитом рашким. У свом родном крају он подиже три цркве: у самом Штиткову - Благовештења, у манастиру Ковиљу - Арханђелима а у манастиру Дубници - Светој Тројици. После представљења великог учитеља и патријарха Пајсија, он узведен би на патријаршијски престо српски 1648. године. Пошто прво отпутова у османску престоницу Истанбул, раније звани Цариград, да потврди свој положај, он отпоче архипастирска путовање широм свете Цркве српских земаља. Сарадњу он настави и са Римом и са Русијом јер тражаше помоћ. Године 1654. стиже до царског града Москве где лепо би прихваћен од руског цара и патријарха. Он са собом понесе две књиге које би сигурно умножавањем биле корисне његовом народу. То беше Повест о српским краљевима и патријарсима и спис Нила Кавасиле против латинског учења. Наредне године он по посланицима у Србију поручи да се бира нови патријарх јер намераваше да се не враћа, али касније, нечим подстакнут, он се врати у отаџбину али патријаршијски престо од блаженог Максима не могаше примити. У том би ухваћен од Турака и оклеветан да је покрстио неке Јевреје и да је издајник царства. Наговаран и примораван да се одрекне своје хришћанске вере, овај јерарх исповеди да је невин од њихових оптужби и да се Христове вере неће одрећи ни под каквим мукама. Зато у граду Бруси, данас званом Бурса, он би обешен између два дрвета, а тело његово часно погребе презвитер Павле код Агиазме. Тако је јасно и свесно своју доследност исказао својим речима, делима и смрћу овај свештеномученик и знаменити патријарх и сада ужива у радости припремљеној светима.
Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас. Амин.
Светитељ Максим, патријарх српски
Месеца октобра у 16. дан спомен вршимо светог и богоносног оца нашег Максима, архиепикопа пећког и патријарха српских земаља
Стихови:
Благомирисне мошти си своје објавио.
Оне уз темељ цркве у води беху,
а сад пред образом ти почивају.
Иако се по времену показа потоњи међу светитељима пећким, то ипак овај блажени Максим не отиде постиђен пред своје свете претходнике, богомудре архиепископе и патријархе српске. Рођен у граду Скопљу, он би прозван Скопљанац. Најпре беше митрополит рашки и одатле, при смутњи насталој одласком светог патријарха Гаврила у Русију, он би узведен на свети престо српске патријаршије у Пећи. Одмах се показа великим ревнитељем повереног му служења. Мудро се представи османској власти у Цариграду, названоме Истанбул, и отклони неповерење због политичког деловања претходника му свештеномученика Гаврила. Свештенослужењем све до најудаљенијих места управљања, устројством поретка у Подунављу и Хабзубршкој монархији те новчаног и имовинског стања, књигољубљем и многим домостројењем, показа се уистину достојан носитељ архијерејског омофора и наследник светопочивших отаца. И оптужби зевере против власти није давао повода јер се опрезно чуваше. Напротив, стече милост од власти која му повери римокатолике у Босни за дужне порезнике. Римска посланства пријатељски примаше, али унију не дозвољаваше. Посети царску лавру Хиландарску и свети град Јерусалим. Одржаваше пријатељство са Влашком државом и добијаше помоћ. Ердељ тада духовно вођаше светитељ Сава Бранковић. Светлим ликовима богоугодника поново украси цркву светитеља Николаја чудотворца у Пећи. Према неким старим казивањима, 1661. године док је био у Сарајеву удари га кап од које кад се опорави дође у свето седиште Цркве српске. Но, опет га удари и он паде у постељу. Свето служење 1674. године предаде преосвештеном Арсенију Трећем Црнојевићу. Блажени отац и господин Максим, патријарх српски, ,,велики ревнитељ светога престола” почину у ноћи 30. октобра 1680. године док се у великој цркви Пећке Патријаршије служаше бденије и погребен би у овој светој лаври.
Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас. Амин.