архимандрит Марко (Калањ): СВJЕДОЧЕЊЕ О ПОСЛЕДЊЕМ ОБРЕТЕЊУ ЧАСНЕ РУКЕ СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА
архимандрит Марко (Калањ)
СВJЕДОЧЕЊЕ О ПОСЛЕДЊЕМ ОБРЕТЕЊУ ЧАСНЕ РУКЕ СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА
Било је то, отприлике, 1976. године, када сам био на Цетињу, једног љетњег дана, мислим да је био јул или август. Дежурао сам у музеју, у ризници, и наишао је један господин. Провео сам га кроз ризницу, испричао му о свим експонатима ... Када cмо изишли, упитао мe:
„А, оче, овдје не видим неке предмете из Острога“.
Одмах сам peaгoвао:
„Какви су то предмети из Острога“?
Испричао ми је да је радио у Удби, даје имао 19 година l952. када су открили оно злато у Острогу и да су неке црквене предмете са тим златом донијели у Титоград, данашњу Подгарицу. Када је Комисија злато предавала у државни трезор, поставили су питање тадашњем предсједнику Црне Горе Блажу Јовановићу шта да раде са „црквеним предметима“. Он им је одговарио да их ставе у трезор и не дирају.
Замолио сам га да ми каже своје име и презиме. Није хтио, иако сам био упоран. Рекао ми је само:
„Није сада вријеме за то. Можда ће доћи дан када ћy Вам рећи.“
Добио сам неку надљудску силу и потребу, ако могу тако да кажем, да тражим те „црквене предмете“. Пошао сам у Титоград, код секретара Вјерске комисије господина Божа Мартиновића, иначе сина покојног проте Сима Мартиновића, који је својевремено био архијерејски замјеник у Цетињу, Кад сам му рекао зашто сам дошао, дасловно ми је одговорио:
„Бог с тобом, оче Марко, што Ти пада на памет!? Да у ово вријеме тражиш тако нешто ... Нема од тога ништа!“
Рекао сам му:
„Ипак, ја ћу их тражити“.
Рачунајући да о тим „предметима“ нешто знају и свештеници који су у вријеме рата живјели у Острогу - прво покојни отац Серафим, који је у то вријеме био ђак - одмах сам се спремио и отишао тамо. Отац Серафим о њима није ништа знао. Тако ми је одговорио.
Онда сам питао покојног проту Саву Давидовића, који је често боравио у Острогу, и још неке свештенике и свештеномонахе. И нико ништа није знао.
Поново сам отишао у Титоград. Господин Божо ми је одговорио исто што и претходни пут. Патом сам разговарао са покајним оцем Георгијем Мирковићем, који је једно вријеме био у Острогу. Рекао ми је да му је причао отац Герасим Чечур, који је тада живио у манастиру Бањи код Рисна, а у вријеме рата је био у Острогу, да му је покојни архимандрмт Леонтије Митровић, старјешина Острога у вријеме када је злато однијето, испричао да су са њим однијели и крст, односно Часно Дријево, руку светог Андреја Првозваног и једну икону Пресвете Богородице. Тако ми је казао ...
Отишао сам код оца Герасима у манастир Бању и испричао што ми је рекао отац Георгије. Све ми је потврдио. Још ми каже:
„Мој оче Марко, ја мислим да од тога нема ништа, да су узели злато а остало побацали.“
Поново сам ишао у Титоград и молио Божа. И тако је то трајало скоро двије године. Али, био сам упоран. Посљедњи пут сам му рекао:
„Ја ћy, господине Божо, ићи код предсједника Извршног вијећа - мислим да је тада био Радивоје Брајовић - и захтијеваћу да провјеримо у трезору има ли ишта од тога.“
А он ми је одговорио:
„Не можеш ти ићи код предсједника Извршног вијећа мимо Вјерске комисије и мене“.
Рекао сам му: „Макар и кроз прозор, ускочићу“.
И тако, за те двије године, Божа Мартиновића сам посјетио, мислим, једно тридесет-четрдесет пута. Негдје 1978. године, колико се сјећам, обавијестио ме је да има нешто. Био сам пpecpeћaн.
Након тога, господин Божо је дошао са предсједником Вјерске комисије Тодором - Ђедом Војводићем и возачем. Њих тројица су донијели званични акт, „руку светог Андреја“ - како је то мени отац Герасим казао - и крст у којем је уграђено Часно Дријево. Примили смо их блаженопочивши митрополит Данило (Дајковић) и ја. Када су отишли, Митрополит ми је рекао: „Оче Марко, ове двије светиње морамо негдје да сакријемо, да знамо само нас двојица гдје су. Ако један умре, онда треба повјерити још једноме, тако да вазда двојица знају.“ Били смо свјесни каква је одговорност на нама, јер нијесмо имали начина да светиње заштитимо. Ризница је обнављана од 1985. до 1987. године. Када је обнова завршена, у једну витрину сам изложио „руку светог Андреја Првозваног“ и Часно Дријево. Тако сам и написао на витрини. Међутим, једне ноћи, како лоше спавам, нешто сам тражио у старој ризници. Преврћући, тако, нађем дио „Мисионара“ из 1934. године у коме пише о овим светињама. Мислим да је владика Николај писао. И прочитам да је то, у ствари, рука светог Јована Крститеља, а са њом Часно Дријево у крст уграђено и икона Пресвете Богородице (коју нам нијесу вратили). Одмах сам промијенио натпис и ставио да је то рука светог Јована Крститеља, како ми свједочи „Мисионар“. Након што је ризница отворена - мислим да је већ била 1988. година - дошао је Марко Орландић, који је једно вријеме био наш амбасадор у Москви. Иначе, био је члан Централног комитета, утицајна личност. Познавао сам га још од времена кад је био предсједник Извршног вијећа Црне Горе. Са њим сам имао неке сусрете, по службеној дужности, у име Митрополије и Цркве, разумије се. Довео је руског амбасадора да види ризницу Цетињског манастира. Када смо дошли до руке светог Јована Крститеља и Часног Дријева, испричао сам му о њима и рекао да сам нашао податак да је уз њих била и икона Пресвете Богородице, али да је сада нема. Он је застао и, онако, мисли, мисли и каже: „Имењаче, ја знам гдје се та икона налази. Она је у двору Краља Николе, у Државном музеју. Ја сам био у комисији 1952. (или '54. године) - сада тачно не знам како ми рече - када је предата у Државни музеј.
Замолио сам га да се заложи да се донесе у ризницу Цетињског манастира, јер она припада овим светињама, а и природно је да буде ту. И oбeћao ми је.
Сјутрадан сам отишао код директора Музеја господина Јакова Мрваљевића и замолио га да ми каже да ли се икона Пресвете Богородице налази код њих. Није хтио да ми каже. Али, пошао сам још неколико пута и, на крају, када сам му рекао да ми је то казао Марко Орландић, рекао ми је да се икона налази у трезору Музеја, да је веома вриједна, да не би била заштићена ако би је изложили и неко би могао да је украде.
Након извјесног времена, можда неких три-четири мјесеца, поново је дошао Марко Орландић и рекао сам му: „Heћy те оставити живог“ (пошто смо били на „ти“, јер смо се добро познавали).
И oбeћao ми је:
„Имењаче, часну ти ријеч дајем, од данас три-четири мјесеца ја ћy се заложити да се икона врати“.
Међутим, дође ова револуција, промијени се власт у Црној Гори и Марко оде с власти, тако да је и икона остала у Државном музеју.
Три светиње су, прије него су доспјеле у Острог, биле у Дворској капели у Београду, на Дедињу. Руси су их поклонили Карађорђевићима. И зато је отац Герасим - а са њим и ја - мислио да је то рука светог Андреја Првозваног, јер су Карађорђевићи славили светог Андреја. Човјек који ми је казао за ове светиње никада се више није јавио. Жао ми је, врло ми је жао. Ако је жив, волио бих да га поново сретнем. Цркви је направио велику услугу.
[Преузето из „Светигоре“ септ. 2006. г., стр. 25-26.]