Милош Јовановић: Сећање на проту Мирка Р. Павловића
Покрет литургијске обнове, који се повремено, у интезивном облику, јављао у нашој Цркви током двадесетог века, тешко је веродостојно сагледати без претходног осврта на појединачни допринос преданих делатника, У нашој Црквеној јавности, нарочита пажња је, оправдано, била усмерена на најистакнутније прегаоце, попут: Светог Јустина Новог, епископа Иринеја Ћирића, Хризостома Столића, те, протојереја Радослава М. Грујића и др. Овом приликом желимо да у кратким цртама прикажемо литургијску делатност, неправедно преданог забораву, протојереја Мирка Р. Павловића.
БИОГРАФИЈА
Протојереј Мирко Р. Павловић, рођен је у Пећи 2. априла 1900. године. Основно образовање стиче у Лесковцу, а београдску Богословију Светог Саве завршава у Сремским Карловцима, у генерацији са потоњим патријархом Германом и ректором призренске Богословије, Живаном Маринковићем, 1921. године. Свештени чин презвитера прима руком епископа тимочког Иринеја (Ћирића) 1923. године, те бива постављен за пароха у Лесковцу. На тој служби остаје до 1926, када прелази у свезу клира Битољске епархије, У Битољу, који је својевремено важио за један од главних центара грчког културног и црквеног живота, протојереј Мирко, поред парохијске службе, обавља и дужност професора Богословије и архијерејског заменика. Није на одмет поменути да је у то време на епископској катедри био епископ Николај Велимировић, а професори чувени јеромонаси: Јован Максимовић и Јустин Поповић.
У лето 1941. године, наредбом бугарских власти, заједно са породицом и покретном имовином, напушта Битољ и долази у Лесковац, где током читавог рата службује као болнички свештеник, а породицу издржава од кројачког заната. Педесетих година прелази у Београд, где ће и пензију дочекати као старешина цркве Светог Марка. Упокојио се 4. септембра 1977. године, на дан када Црква празнује светог Иринеја Лионског, чије је име носио. Остао је упамћен као велики познавалац црквеног појања и Типика, те, као химнограф, композитор, песник, беседник и човек са ретким даром умне молитве (како га је видео свети Јустин Поповић).
ЛИТУРГИЈСКА ДЕЛАТНОСТ
Један од највећих доприноса богослужењу Српске цркве, прота Мирко је дао на пољу химнографије, саставивши три акатиста и тринаест служби (понајвише у част српских светитеља). Овом броју треба додати и седам служби које је редакторска рука проте Мирка исправила, преписала и допунила.
Своју делатност, на пољу химнографије, приснопамјатни прота отпочиње 1969. године, састављањем службе преподобном Петру Коришком. Неопходно је приметити да прота Мирко химнографском послу приступа у итекако зрелом животном добу, што иде у прилог нарочитом квалитету састављеног, будући да је у сваку стихиру уткано, не само животно, већ и васколико молитвено искуство.
Што се тиче самог састава стихира и других химни, он одговара уобичајеним, предањским облицима. Стихире започињу и завршавају се карактеристичним химнографским фразама, тропари канона стоје у сагласју са библијским песмама за које су састављени, док кондак и икос имају исте завршетке. Сваки канон има свој акростих или краегранесије које, поред „плетенија“ похвале, садржи и име аутора.
Овом приликом не бисмо помињали сваку службу понаособ, али би нарочито истакли један канон Богородици, који је прота Мирко спевао почетком седамдесетих година, на српском језику. Његова је садржина искључиво намењена употреби у парохијским храмновима, а битан је за наше бављење, јер, готово најбоље, иконизује опитну синергију пастирског и химнографског искуства проте Мирка.
Поред химнографских састава прота Мирко је оставио и неколико молитвословља, као што су: Молитве породиљи пред порођај, Молитве пре операције, Молитве после операције, Молитва за освештавање трпезарије, аутомобила итд. Реч је о читавим последовањим, која поред молитава имају и пригодне каноне са мноштвом тропара. Ова молитвословља се нису нашла ни у једном издању Требника, иако се осећа насушна потреба за њима, али је за утеху чињеница да су, у виду копија, присутна у неколико београдских храмова.
На пољу саме богослужбене праксе, треба споменути једно издање Служебника за Пређеосвећену литургију, који је прота приредио 1973. године, као и један литургијски приручник, који на жалост, није публикован.
Пређеосвећена литургија се, као што је познато, савршава једино у периоду свештене Четрдесетнице, те због неучесталости служења, младим свештеницима, задаје потешкоће на практичном плану. Ову тешкоћу је увидео прота Мирко те, благословом патријарха Германа, са препорукама најеминентнијих београдских свештеника, уприличио служебник, превевши на српски језик текст литургијских упутстава. На први поглед, овај се протин преводилачки труд може схватити као врло једноставан и непотребан, но, време је показало супротно. Наиме, у црквеној штампи можемо наћи мноштво препорука и високих оцена за ово издање, а као нарочито значајне се итичу напомене из Типика, које су врло корисне за младе свештенослужитеље, а које је прота Мирко инкорпорирао у сам текст служебника.
Поменути литургијски приручник, прота Мирко је саставио у периоду матурског испита у Богословији, као својеврсно објашњење Литургије. Сам спис је, будући састављен за (појце и) богослове, врло прегледан, једноставан и садржајем концизан. Текст је подељен у три колоне; прва садржи упутства за литурга; друга, кратке напомене за појце; а трећа, кратка објашњења и тумачења одређених литургијским радњи, са такође кратком, историјом њиховог настанка. На жалост, овај приручник није публикован, те тако не можемо објективно говорити у којој мери је допринео литургијском животу, али спрам његовог квалитета можемо изнети врло позитивну претпоставку. Његов садржај и данас може бити итекако користан, не само клиру, већ и васколиком народу учествујућем у Литургији.
Из претходних редова, који не чине коначну слику, већ само један магловити приказ, можемо увидети да је реч о свештенослужитељу, који је на најбољи начин - опитно показао како се служи Богу „у Духу и истини“. Лично молитвено искуство, он је преносио на људе који су га окруживали, а његов живот се најбоље може описати као: „монасима похвала, а свештеницима правило“.
На крају, пошто смо направили (обимом) кратак преглед литургијског прегалаштва протојереја Мирка Р. Павловића, желимо исповедити веру да његово име и дело неће бити заборављено, а његов пример неподражаван.
[преузето из часопис Београдске богословије "Св. Саве" - "Растко", година 7, бр. 14, стр. 47-49)]
Повезан пост: Хришћански траг: Знамените личности Богословије Светог Саве - прота Мирко Павловић.