In memoriam: Марјан Ј. Бенеш (11. јун 1951. Београд + 4. септ. 2018. Бања-лука)
Неки ће рећи до ово и нема много везе са овим ЖЖ-ом, али ја осећам потребу да то овде објавим ... ако ништа у три иста града смо живели неко време својих живота (можда не увек у исто време): у Београду, Бања-луки и Тузли.
Због њега и Мате Парлова (и касније браће Качар) комшилук по целој бившој Југославији је гледао бокс и окупљао се око црно-белих телевизора ЕИ Ниш по (тада не тако честим) домовима који су их имали.
Нажалост, боксовање му се убрзо (проблеми са видом од многобројних примљених удараца; такав му је био и стил - са спуштеним рукама и готово без одбране, па с ким упали - упали, а с ким не - не) и дугорочно одразило на здравље.
Великодушан и несебичан, и изгледа се на крају толико истрошио да је звршио у дому за старе католичког Каритаса. "Помало" и песник (и музичар), његова песма „Ти не знаш, а ја те волим“ (и још понека) је прославила певачицу народне музике Милену Плавшић, препознавајући психолошки профил обога, знам да: нит' јој је он шта тражио, нит' му је она шта дала, а њој се веома исплатило. Док сам служио други део војног рока далеке '85-те (Зимске олимпијске игре у Сарајеву, и посттитовска Југославија која и не помишља да ће јој ускоро крај) често сам са мојим друговима војницима навраћао у његов кафић у тржном центру ...
ШАМПИОН ПЛЕМЕНИТОГ СРЦА: Тешка болест јача од Бенеша.
Kockar u ringu - Marijan Beneš.
Википедија.
Sic transit gloria mundi ... додуше није он за ту светску славу много ни марио.
Југословенски филм "Боксери иду рај", можда и нема баш превише (а можда и има) везе са Марјаном, али лепо звучи ... гледе одласка у рај барем једне сорте намучених спортиста.
Почивај у миру, добри човече.