Александар Апостоловски: Маторци и лоша деца
Никада нећу заборавити дане када је мој отац умирао. Чак и у тим тренуцима, био је далеко прибранији од мене. Извадио је из унутрашњег џепа коверат са новцем који је дуго скупљао за сопствену сахрану и споменик.
- Узми ово. Ниси ваљда кретен да улазиш у нови кредит због мене - намигнуо ми је ћале.
Савршено прагматичан, опраштао се од живота, сводећи рачуне и шалећи се на свој и рачун свих нас. Тако је и отишао. Никоме дужан, а свима потребан.
Много мојих вршњака зна за овакав обичај у Срба. Чак ни у тренуцима одласка на неки други, бољи свет, не желе да нас оптерећују својом судбином.
Није ми само јасно како успеју да уштеде од те мизерне пензије, одакле потиче та смиреност и зашто смо заслужили толику њихову љубав, када смо овакви какви смо. Дакле, никакви!
Отуда често помислим да су наши старци, у годинама када су далеко ближи створитељу него садашњости, заправо једина српска нада! Плаћају редовно све комуналије, да случајно не пукне брука како су дужни само један месец.
Потом, купују углавном домаћу робу. Не желе да се њихова цркавица прелије страним окупаторима. И, коначно, издржавају више генерација у кући, тако да су, каквог ли апсурда и какве ли истине - они заправо људи у најбољим годинама!
И, када кажем да су будућност ове земље, мислим на њихов животни ноу-хау. Када бисмо више слушали наталожене мисли које изговори свака тетка, стрина, ујна или баба, доносили бисмо много паметније одлуке.
Маторци се, наиме, држе својих мудрости, као лекова! Проблем са нама је што то схватимо тек кад остаримо. До тада, њихове проповеди сматрамо старачким халуцинацијама.
Не учимо њихове лекције. Не чујемо њихова звона за узбуну. Они су нам сметња. Време проведено са њима, у епохи свеопштег убрзања и банализације, сматрамо узалудно потрошеним.
Зато се тако лоше опходимо према старима. Бежимо од њих. Покушавамо да их се решимо екстрадицијом у старачке домове, како бисмо што бре скрцкали њихову имовину. Јер своју немамо. И они нам то опраштају, зато што се сећају доба када су они били млади.
Најмање су се они бунили када су им смањене пензије. Ко ће, наравно, на браник мера штедње - ако неће они. Тако су трећепозивци прекомандовани на прву линију одбране српске економије! Наравно да су млађани тајкуни пребачени у резервни састав.
И, маторци опет ћуте. Чувају нам децу, позајмљују новац пред сваки први у месецу, кријући да су им лекари пронашли неку нову болест.
Не изненађује ме зато вест да је Србија на претпоследњем месту у Европи, испред Украјине, према индексу квалитета живота старих особа, на листи коју је објавио Глобални покрет за права старих особа „Хелп ејџ”.
То су наши старци. И то смо ми. Лоша деца.
(преузето из дневног листа "Политика")