Click to view
Споменик углавном непознатом песнику у Србији, песма познатог таста све мање познатог бившег министра у извођењу нн гостију из Казахстана (свака повезаност, због рефрена песме, са актуелним срб(ијан)ским председничким паром (а дало би се повезати и са неким пређашњим) је крајње злонамерна и инсинуативна) ...патријаршијска резиденција (или патријархови новорестаурисани пар милиона евра двори) на Дедињу (судећи по паркету овај патријарх има изгледа и лични грб за разлику од своја два убога предходника) и додељивање орденасв. Саве муслиману - ко га је све примио, преко осведочених безбожника и комуњара, бивших градоначелника Београда и актуелног министара певаљке, није овај господин Казахстанац најнедостојнији (чији ме поспани глас неодољиво подсећа на глас доделиоца ордена), мада би се св. Сава можда и запитао, али ко њега пита ...
Србија је у сигурним рукама (или тачније: сигурно у рукама) "оног који се никога не боји", барем нас у то мало па мало убеђује са ТВ екрана, а и СПЦ ... нема нам помоћи. Но, као што би песник (
Рајко Ного или
Гојко Ђого, увек их подсвесно бркам због римовања) рекао: Туга из Србаља веје, није све пропало, кад пропало све је.