Давитељ против давитеља
Click to viewЈедина "извесност" у нашим животи(ћи)ма овде, у оном што је преостало од Србије, премијер (по други и ко зна који још пут) Александар Вучић, обарајући сопствени рекорд у дужини експозеа, манифестује склоности из психолошко(-патолошко)г асортимана за које га хејтери из тзв. опозиције већ неко време оптужују, дека Мика придремљује или "понире у молитву" [мада што слику дуже гледам све ми више личи на маторог бајкера (или чувеног Владу Џета) који слуша хард-рок на слушалице, или пак ... прибегава мудрости (ипак је то лукави Чачанин): слуша симултанта, да га Вучић не би обајао својом светлом будућношћу, која ево већ трећи пут касни по две године], ђенерал Дика гледа мудро и "помало" сморено, госпођ(иц)а политичарка такође "помало" сморено жмирка или дремка, колега до ње "помало" преплашено или погубљено такође "мудро" гледа негђе, може бити у вољеног премијера, чика са натакнутим слушалицама (вероватно неки дипломата) канда се мучи са разумевањем симултанта ... да га утешим: није то лако ни нама којима не треба преводилац за страни језик.
Све у свему јуче - летњи дан до подне, поподне а и у ноћ: све државне и са националном фрекфенцијом телевизије, и оне чији су власници "изненадно" осетили љубав према премијеру - попут ружичастог (или које већ боје према потреби) Пинка и ко зна како приватизованог некад градског Студија Б.
Препоручујем његовом премијерству да озбиљно поради на психолошкој обради емоција посланичког чланства своје странке, јер они једноставно (у својој простоти и недовољној избрифованости) и не умеју да прикрију смореност, попут њега који нпр. на трућања Шешељева (који се баш нацинкротио испред њега током експозеа) одговара са персирањем и дубоко скривеним емоцијама, које би можда могле да му наиђу од присуства некад милог бившег падронеа.
Поред почетног (и краткотрајног) наседања на британско-обавештајни (М-5 и ББЦ) маркетинг и наде да се појавио неко ко можда хоће и може ... сад сам готово сигуран (посебно после поновног узимања у владу социјалистичког олоша) да нам је овај "помало" већ поболели нарцис неповратно потрошио неколико година, а ево ће и још неколико ... Странка чије је деловање требало забранити (из здраво-разумских и национално-опстанских разлога) још 2000-ите на 100 и више година (све док не изумру) захваљујући "власт по сваку цену" комбинаторикама, прво Тадића а ево и Вучића већ по трећи пут, никако да оде на сметлиште историје.
Није можда толико проблем у самом Дачићу (мада не кажем да није) него у кадровима његове странке, тј. гомили социјалистичког олоша која се ваља за њим - разним СЂД-ћкама, Антићима, Кркобабићима (у три генерације), напућеним директоркама маркетинга у осигуравајућим друштвима, земљакињама певаљкама из Житорађе (додуше и он се сам претворио у дебелу припиту певаљку румених обрашчића) ... па до општин(ар)ских, помоћничко-министарских, државно-секретарских, саветничких, директорско-канцеларијских за веру, градско-секретаријатских, и (готово све од реда) директорско-лоповских њушки које су размештене по министарствима и институцијама, Телекомовима, Електро- и водо-привредама, Србија-шумама, Србија-гасовима и НИС-овима (тачније Гаспром-њефтима) ... и по свему што је случајно преостало од тзв. државних предузећа иза буразерско-демо(но)кратке приватизације .
Почесто се питам: Да л' нас је Бог коначно оставио самима себи, тј. људском смећу, какви су углавном срПски политичари, и има ли уопште смисла суморна свакодневница просечног Србина или Српкиње (који би да живе мирно и од свога рада), и будућност њихове деце, ако их имају? Биће да живимо и све што радимо - радимо на сопствену одговорност ...
Наш наслов је дат, наравно, према култном филму С. Шијана из 1984. г. у коме пок. Ташко Начић игра "помало" поболелог Перу Цвећара, а пок. Рахела Ферари његову "не сасвим чисту мајку" која га тера да уз клавир пева "Божију песму".