Десанка Максимовић
U zimski dan
Celoga je dana sneg lagano pado
kao s vocki cvet,
o, kako veceras, o kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz svetove snezne
kao leptir lak,
i nekome htela reci reci nezne,
tople, lepe, nove kakve ne zna svak.
I sutona celog sneg je tiho pado,
umoran i gust.
Veceras bih nekog ugledala rado
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji slecu
pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doci nece
neko koga cekas a spusta se mrak.
Снег тихо до самого вечера падал,
как яблони цвет.
О, я улетела б с такою отрадой
сквозь дали пространства и лет;
куда-то меж снежными лепестками,
как легкий летит мотылек,
кого-то утешить такими словами,
какие другим невдомек.
И в сумерках снег так же медленно падал,
усталый, густой.
Мне встретить кого-то
такая отрада...
Ни тени в долине пустой!
И ночью весь мир словно в белых тенетах,
снежинки ложатся у ног.
Как больно следить беспрерывный полет их,
когда человек одинок.
(перевод Ахматовой, очень красивый, однако остальные переведённые вещи не произвели на меня впечатления)
UPOZORENJE
Zemlja ničija
puna je straha i plača,
otrovnih vrela puna,
puna vrtača
koje silaze do pakla.
U njoj su pevice slomljena kljuna
i srnama su zamućene zene,
ljudi žive srca već iščupana,
tu ne zarasta nijedna od rana,
tu već s proleća slana opari trave,
ni posle kiše tu nema otave.
Oko ponoći kada svi već pospe,
zemlji se ničijoj privrzaju demoni,
strahom, sumnjama, misli ljudi truju,
u srce im se duboko uvlače,
ubacuju u njega kajanja guju,
nedolične misli ubacaju.
Još za života
ljude u pakao odvode demoni.
PO RASTANKU
I
Reci mi sad, kada vec proshlo sve je:
chasi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od rechi tvojih kad dusha ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad, kad me ne volis vishe:
kad ti se proshloj ruga nova sreca;
i kad se dana koji nekad bishe
dusha ti samo kad me vidis secca, -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam vishe
tebe volela?
II
Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada recci mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa rech i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beshe drag,
pa iza svega shto si mi rek'o
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tishe:
vec manje volim, a znam vishe
nego pre;
vec sad mi ne bi recci mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa rech i dve.
I kad bi danas prishao meni
i hteo rechi davno recheni'
buditi drazh,
u srcu mome shaptao bi neko:
da sve shto si mi ikada rek'o
bila je lazh.
III
O, kad bi znao ti kako je meni
shto necu vishe smeti
ni u prolece, kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doci ti sutonom, dok tuga raste.
O, kad bi znao ti kako je dushi
kad zadnje drvece mre
i zadnje lishce zhalosno pevushi,
shto nece moci kao pre
reci ti svoje jesenje plashnje.
O, kad bi znao ti shta srce skriva
kad oko zalud trazhi.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez drazhi,
svaki dan kada te videla nisam.
UMIRANJE LJUBAVI
To što nismo više volšebnici,
Što ne razumemo šta šapuće granje,
Što priroda govori sa nama
Kao i s drugim svetom,
Što nismo bliski više
Sa kamenom i cvetom -
Ljubavi znači tiho umiranje.
To što nam zvezde opet
Kao i drugima sjaje,
Što se misli vraćaju u trezno stanje,
I kule se oblaka kvare,
Što sve dobija obične oblike stare -
Ljubavi znači tiho umiranje.
To što jasno vidimo sve stvari,
Proleće što nam ne stavlja na čelo,
Što život svetlu oljušticu svlači,
I snovi svakog jutra što se smanje,
Što se sve na malu ljudsku meru svelo -
Ljubavi znači tiho umiranje.
Celoga je dana sneg lagano pado
kao s vocki cvet,
o, kako veceras, o kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz svetove snezne
kao leptir lak,
i nekome htela reci reci nezne,
tople, lepe, nove kakve ne zna svak.
I sutona celog sneg je tiho pado,
umoran i gust.
Veceras bih nekog ugledala rado
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji slecu
pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doci nece
neko koga cekas a spusta se mrak.
Снег тихо до самого вечера падал,
как яблони цвет.
О, я улетела б с такою отрадой
сквозь дали пространства и лет;
куда-то меж снежными лепестками,
как легкий летит мотылек,
кого-то утешить такими словами,
какие другим невдомек.
И в сумерках снег так же медленно падал,
усталый, густой.
Мне встретить кого-то
такая отрада...
Ни тени в долине пустой!
И ночью весь мир словно в белых тенетах,
снежинки ложатся у ног.
Как больно следить беспрерывный полет их,
когда человек одинок.
(перевод Ахматовой, очень красивый, однако остальные переведённые вещи не произвели на меня впечатления)
UPOZORENJE
Zemlja ničija
puna je straha i plača,
otrovnih vrela puna,
puna vrtača
koje silaze do pakla.
U njoj su pevice slomljena kljuna
i srnama su zamućene zene,
ljudi žive srca već iščupana,
tu ne zarasta nijedna od rana,
tu već s proleća slana opari trave,
ni posle kiše tu nema otave.
Oko ponoći kada svi već pospe,
zemlji se ničijoj privrzaju demoni,
strahom, sumnjama, misli ljudi truju,
u srce im se duboko uvlače,
ubacuju u njega kajanja guju,
nedolične misli ubacaju.
Još za života
ljude u pakao odvode demoni.
PO RASTANKU
I
Reci mi sad, kada vec proshlo sve je:
chasi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od rechi tvojih kad dusha ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad, kad me ne volis vishe:
kad ti se proshloj ruga nova sreca;
i kad se dana koji nekad bishe
dusha ti samo kad me vidis secca, -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam vishe
tebe volela?
II
Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre;
ti si mi tada recci mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa rech i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beshe drag,
pa iza svega shto si mi rek'o
katkad surovo, katkada meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tishe:
vec manje volim, a znam vishe
nego pre;
vec sad mi ne bi recci mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa rech i dve.
I kad bi danas prishao meni
i hteo rechi davno recheni'
buditi drazh,
u srcu mome shaptao bi neko:
da sve shto si mi ikada rek'o
bila je lazh.
III
O, kad bi znao ti kako je meni
shto necu vishe smeti
ni u prolece, kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doci ti sutonom, dok tuga raste.
O, kad bi znao ti kako je dushi
kad zadnje drvece mre
i zadnje lishce zhalosno pevushi,
shto nece moci kao pre
reci ti svoje jesenje plashnje.
O, kad bi znao ti shta srce skriva
kad oko zalud trazhi.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez drazhi,
svaki dan kada te videla nisam.
UMIRANJE LJUBAVI
To što nismo više volšebnici,
Što ne razumemo šta šapuće granje,
Što priroda govori sa nama
Kao i s drugim svetom,
Što nismo bliski više
Sa kamenom i cvetom -
Ljubavi znači tiho umiranje.
To što nam zvezde opet
Kao i drugima sjaje,
Što se misli vraćaju u trezno stanje,
I kule se oblaka kvare,
Što sve dobija obične oblike stare -
Ljubavi znači tiho umiranje.
To što jasno vidimo sve stvari,
Proleće što nam ne stavlja na čelo,
Što život svetlu oljušticu svlači,
I snovi svakog jutra što se smanje,
Što se sve na malu ljudsku meru svelo -
Ljubavi znači tiho umiranje.