Vodopad
Tokom vikenda, neočekivano smo iznajmili auto na jedan dan sa Katjinom prijateljicom. Dok se ovaj dan nije desio, otišli smo negde gde nismo bili. Otišli smo da vidimo daleki vodopad na reci Orahovštici, koja je pored Virpazara i Skadarskog jezera. Ali nismo našli vodopad, već smo pronašli crkvu, groblje i mali manastir Dupilo sa dve mlade monahinje. Na groblju mi je odjednom postalo dosadno, kao da sam se umorio od čitanja imena i gledanja u izlizane rezbarije na kamenju. A stare crkve su sve iste, makar i iznutra ukrašene.
Još jednom sam se začudio kako ovde slabo se čuvaju drevne crkvene knjige. Nikako ih ne čuvaju, stavljaju da se suše pored prozora na suncu, a onda ih vraćaju u vlažnu prostoriju ispod plafona sa flekama od buđi. A šta piše u ovim knjigama, tomovima u punoj veličini? Čiji životi, koji potrebe?
Sa monahinjama smo ćaskali sat vremena o svetu, o miru, o Bogu i savesti. Rusi su došli na posetu, a tako dobro govore srpski. Posetili smo i ugostili sestre. Popili smo čaj i kafu sa napoljitankima i otišli kući.
A vodopad smo našli samo kod Podgorice. Veliki vodopad, bučan i kanjon, sa slikovitom ruševinom mlina na drugoj strani.