Эдуард Вениаминович по-сербски...
перевод главы НА КРАСНОЙ ПЛОЩАДИ из романа ИНОСТРАНЕЦ В РОДНОМ ГОРОДЕ
Найдено в блоге Саши Smulja
НА ЦРВЕНОМ ТРГУ
На египатски исклесаној пирамиди тела Маузолеја, стајао је Јосиф Висарионович Стаљин - цезар Џугашвили с шапком, у шињелу с еполетама, а с новембарског московског неба вејао је снег. Кремаљски зид и зграда историјског музеја, татарске зграде боје сирове коњетине, опремљене допунским осветљењем снега који пада, изгледале су црвеније него обично. Коњетина је изгледала свеже убијена. Цезар Џугашвили се осмехивао скривеним осмехом човека бујних бркова. Није га грејао шињел од добре татарске чоје, него је кроз решетку струјао топли ваздух, према чизмама генералисимуса. Апарат за загревање инсталиран је прошле године. Сада је генералисимусу увек било хладно. Брзо је остарио. А по белом снегу, пред њим, ишла је његова војска...
Истресајући снег из труба и испуштајући колутове паре, оркестар (носилац Ордена црвене заставе), састављен од свих родова војске, кидао је ваздух између цркве Василија Блаженог и историјског музеја.
О чему је мислио Јосиф? Замишљено је одмеравао провалију која дели њега - цезара Јосифа Стаљина, главу државе која се протезала преко пола Европе и пола Азије, већа од Рима и Монголске империје узетих заједно - од грузијског дечака из каменитог града Горе? Видео је шољу млека коју му је пружала мајка 1885. године? Из правца Историјског музеја милела су панцирна чудовишта тенкова, чувени „Т-34“, који су управо добили рат. Кроз отворе на куполи тенка гледали су команданти с шлемовима и поздрављали Генералисимуса. А можда је он видео руку набреклих вена, руку свог оца Висариона Џугашвилија, обућара?
Јосиф је разговарао са Духом правог оца свога - Владимира Илича Уљанова. Отац народа разговарао је са својим Оцем. Имао је обичај да разговара с Духом, јер је и сам цезар већ одавно постао Дух. И они су легално размењивали фразе, док је тргом пролазила војска, тутњећи и звецкајући.
- Па, ето, Јосифе... Уништио си себи равне... Ето ти, сам си крив, немаш с ким чак ни да поразговараш, једино са мном, покојником. У томе и јесте казна Великог Човека - до последњег часа нећеш имати с ким да разговараш. Нико те не разуме, плаше те се и презиру те, па немаш коме да отвориш душу своју...
- Реци, ћале, зар то није све што један човек може постићи у животу, више од тога не постоји нити ће постојати?
- То и јесте све, Јосифе, више од тога не постоји нити ће више постојати. Кир и Дарије, Џингис-кан и први цезар, и Александар, етом они су моји и твоји, како да кажем, другари...
- Тужно ми је, Иличу, болестан сам. И то више душом него телом. Ускоро ћемо, ћале Иличу, лежати заједно...
- Сам си крив, Јосифе... Знаш ли ону мајорску песму о непријатељу? Не знаш?
Умро је мој непријатељ,
Опустела ми је земља и дозлогрдила,
бесмислен...
Ја то због тога, Јосифе, што тугујеш јер си остао без страсних непријатељских погледа који нетремице прате сваки твој корак и поступак. Непријатељ ти је потребан, али га ти немаш. Зашто си наредио да уклоне Троцког? Великог непријатеља треба чувати више него драгану. Троцки је био мања зверка од тебе и није имао никаквих способности да влада државом, али он је био мој последњи апостол, он те је разумео... Направио си непоправљиву грешку, па сад испаштај...
- Реци ми, јеси ли и даље задовољан мноме, ћале Иличу?
- Хоћеш комплимент, Јосифе? Задовољан сам. Задовољан сам тобом. Испоставило се да си изузетно способан за тешки посао цезара. Нисам сигуран да би то мени пошло за руком овако као теби. Претпостављам да си способност владавине стекао наследством, крвљу. Мора да то потиче од Месопотамије, од Сумера, од града-државе допола прекривеног песком, у којем је царевао Гилгамеш. Право да ти кажем, на капијама твога Кремља требало би да су исклесани камени лавови који канџама гребу државни скиптар, а Лаврентије Берија, без цвикера, мора да хода пред тобом у кожним оклопима и са сиво-црном брадом Асирца. У његовим рукама мора да блешти кратки мач...
Цезар Јосиф се кисело насмејао, а команданти који су у том тренутку возили Тргом „каћуше“, схватили су тај осмех као подстицај. Сутра ће Правда протумачити цезарев ђокондински смешак као његову жељу да се унапреде минобацачко-ракетне јединице.
- Сећам се, хтели сте да уништите Државу, Владимире Иличу?
- Њихову Државу, Јосифе... Ону у којој је твој отац био обућар, а мој брат обешен. Њихову државу сам хтео да уништим. Нашу Државу, твоју и моју, желео сам да учиним моћном и јаком. И ти си испунио моју жељу...
- Служио сам ти као верни наследник, Иличу, признај то, ћале! Ни један од масе апостола не би изашао на крај с задатком. Троцки је био позер. Наравно, блистав говорник, али уметност владања није идентична с уметношћу реторике... Гледај како је дозволио себи да га победим. Био је главнокомандујући Црвене армије, а дозволио је мени, тамо неком секретару Партије - мада сам ја био генерални секретар - он је дозволио мени да га скинем с положаја... Отишао је у Алма-Ату, покоран и послушан као дете коме су викнули: „Напоље из разреда!“ А Бухарин, наш теоретичар! Он није био практичар. Уметност владања - уметност напасања стада људи, најбоље полази за руком онима који су напасали стада оваца на падинама Кавказа или других планина, зар не, Иличу?...
Тако су они разговарали на Маузолеју, за време мећаве. Смешкао се Илич у разговору с Јосифом. Смејуљио се. Осмехивао се мирним осмехом задовољног Владимира Илича. Успешно угнеждено на месту старе државе, бујно је цветало моћно Дрво Савеза Социјалистичких Република - Државе коју је сањао Џингис-кан. Његова глава додиривала је Берлин, а корење се купало у водама Јапана. Супер-нормално Дрво. У суштини, догодило се чудо, Илич је то знао. Савез је јануара 1924. године имао само једну шансу - Кавкажанина. Блистави говорник Троцки, блистави теоретичар Бухарин, блистави партијски функционер Камењев - све су то биле звезде које су умеле да понесу масу, способне да раде у партији, али Јосиф је једини имао дара за владање. Интелектуалнци, добри говорници и сјајни теоретичари, уништили би Дрво за неколико година. Обућарев син, благослов из камених усијаних планина, говорио је руски лоше и с акцентом, није био теоретичар марксизма, али је у крви имао наследну свирепу уметност владања људима...
- Друже морнару трговачке флоте, шта вам је, спавате?
Млад и зелен милиционер танког врата, са сувише великом шапком, гледао је Индијанца подругљиво. Иза милиционера, радници у рукавицама истоварили су из камиона металне решетке за прављење препрека.
- Склоните се, не сметајте људима да раде!
Индијанац се склонио, није желео да смета људима с њиховим решеткама. Да ли су те своје милицијске бараже купили у Француској или их праве и сами? Кад је опет погледао у Маузолеј, тамо више није било Стаљина.
Индијанац Иванич, човек средњих година, шетао је по граду Москви пре полетања у град Париз. Наравно, свратио је и на Црвени трг.
- Интелектуалци, добри говорници, теоретичари... шта кажеш, Иличу. Уништили би Дрво за неколико година... Ево и уништавају га... - рекао је Индијанац у себи и пожурио да оде с Трга.Требало је да Владислав и Саша Смирнов стигну у „Украјину“, први - да узме бунду и да се поздрави, а други - да се поздрави с Индијанцем.
на сербском вышло 6 книг Едуарда Лимонова:
"То сам ја, Едичка" ("To sam ja, Edička")
(аутор поговора: Радмила Мечанин)
// Beograd: "Filip Višnjić", 1991, 367 str.
"Коњак Наполеон" ("Konjak Napoleon: priče")
(аутор поговора: Александар Бадњаревић)
// Novi Sad: "Svetovi", 1991, 159 str.
"Имали смо велико доба"
(аутор поговора: Радмила Мечанин)
// Београд: "Српска књижевна задруга", 1993, 179 стр.
"Нестанак варвара" ("Nestanak Varvara: politički eseji")
(аутор поговора: Радмила Мечанин)
// Novi Sad: "Prometej", 1992, 174 str.
"Странац у родном граду" ("Stranac u rodnom gradu")
(аутор поговора: Радмила Мечанин)
// Beograd: "Filip Višnjić", 1993, 319 str.
"Аутопортрет бандита у младости" ("Autoportret bandita u mladosti")
(аутор поговора: Александар Бадњаревић)
// Novi Sad: "Svetovi", 1994, 210 str.