Рикни, Јаблане, да се и до Беча чује!
Оригинал взят у dalibordr в Рикни, Јаблане, да се и до Беча чује!
Уз стогодишњицу смрти књижевника Петра Кочића, поред њега као приповедача, сећамо се и читаве листе његових Змијањаца. Већина их је, мада су запамћени као ликови његових приповедака, стварна као и сам писац, што посебно важи за Лују Кочића, власника бика Јаблана.
Не зна се тачно време рођења Лује Кочића, али се зна да је умро 20. новембра 1949. године. Зна се и да му се отац звао Станко, а мајка Тола. Оца Станка, приводника у Кочиће, привела је заједничка баба Вида, која је доцније родила Петрова оца Јована, у калуђерству Герасима. Раде Кочић каже да су Лују, због малог раста, звали Лукица.
Живот је Лујо Кочић почео као чобанин, и као чобанин завршио. Познат је постао и остао по свом бику Јаблану, којег је Кочић, заједно са Змијањем, овековечио у истоименој причи.
Десетогодишњи говедар Лујо из Стричића својим Јабланом је пркосио свим говедарима у околини. А њих је било много. Преко лета и летњих сушних месеци састајали су се појилу у Пониру, јер су врела свугде пресушила. Ту се знало сабрати и две хиљаде говеда. С којим год волом укрштао рогове, Лујин Јаблан је односио победу. После сваког окршаја излазио је на брдо Превију, одакле је дугом и грлатом риком, своју славу објављивао свим пашњацима и појилима испод планине.
Лујо је причао, а Кочић спомињао, да победничког бака, кад набоде другог вола, сви чобани ките вуницом и часте хлебом: „Сваки чобанин метне свога хлеба пред вола. Сви су га мазили и респектовали што је победник у бодењу“.
Мали Лујо је своје чобанство почео чувањем педесет говеда, међу којим је било шеснаест волова тегљача и осамнаест крава музара. Сеоски старешина - кнез, држао је код себе царског вола Рудоњу. Јаблан се само с њим још није био огледао у боју. А Лујо, желећи одавно да се Јаблан понесе с Рудоњом, мољакао је кнеза да му испуни жељу. Његову молбу су подржавали, а борбу бакова прижељкивали старији људи у селу. Како је кнез Рудоњу добио од аустријских власти, сматрао је да не би било ни мало паметно дозволити да на царског вола насрне домаће марвинче. Али, видећи да се није лако одупрети народној жељи, најпосле је послао на Царство молбу, одакле је одговор гласио - „Нека се волови пободу“. За бојно поље одређена је раван код кнежеве куће.
Ноћ уочи борбе бикова Лујо је провео код свог Јаблана, хранио га и маштао о исходу борбе. Ножем му је зашиљио рогове. Водећи Јаблана на мегдан, педљем је мерио штап да би видео чији ће во победити - сеоски или царски. Кад је борба почела и настао прасак рогова, Лујо је дрхтао и стрепио.
Јаблан је, према Кочићевој причи, први пут штампаној 1902. године, био у црно ђетласт. Прича се захуктава када из кућне колибе „излази чобанче Лујо и његов се Јаблан боде са царским Рудоњом, државним биком племените пасмине, који је држан у селу“. А планинци, „обузети националним тежњама и националним идеалима, назиру у својој пророчанској видовитости борбу Давида и Голијата“, оријашку борбу мале, али јуначне Србије и велике Аустрије и исход те борбе. Мали Лујо у долигању награђује цео хабзбуршки двор. Националисти у Босни и тадашњој потиштеној Србији, доживели су тај двобој као благ мелем на рану, јер су знали „чему се народ у корену своме изван границе Србије нада и шта мисли“.
Победник Лујо, победник - народ, користе се плодовима своје највеће победе, победе Јаблана над Рудоњом.
Писца и посетиоца Змијања Милана Карановића, Лујо 1933. води на Кочића главицу, одакле се видео и Приједор. Пењући се, Лујо је причао згоде из свог и Петровог чобановања. Карановић је запазио да Лујо у разговору, кад год спомене покојног Петра, вели: „Грдна рано, покојни Петар“. Показао је Понир где се његов Јаблан бо са царским Рудоњом. Карановић је тада фотографисао Лујину кућу и породицу. За Лују вели да је знао читати и писати и да је преко зиме тридесеторицу научио да читају и пишу, додајући да је био осиромашио и да пред кућом није имао ништа живо. Ћерка му се удала у суседно село Дујаковце.
Као и Карановићу 1933, и књижевнику и писцу Гојку Бановићу 1947. године, старац Лујо, иако је већ био превалио седамдесету годину, живо је причао о свом Јаблану и његовом обрачуну са царским Рудоњом. Бановићево: „Рикни, Јаблане да се и до Беча чује“, покренуле су Лују и натерале га „на осмех који му се право од срца откида“.
Одупри се, посрни, напријед-натраг, Јаблан увијек побиједи
За тек минули рат (Други светски), Лујо је говорио: „Мени се чинило ко да се стотину царских волова боду с мојим Јабланом. Ко ти све није наваљивао на партизане: Нијемци, усташе, четници, било је војске ко пљеве. Одупри се, посрни, напријед-натраг, па боме мој Јаблан опет побиједи“.
За победом је, стопу у стопу, долазила слобода. Старац Лујо, писмен и отресит, брзо се саживео са послератном стварношћу у граду и на селу. Кад се на свом постољу у Градском парку усправио Аугустинчићев споменик, којем су усташе набациле омчу на врат и варварски га срушиле с каменог стуба, његов јунак Лујо спустио се „једног дана у варош, као ратник који се враћа из добијене битке“. По граду се пронео глас: „Дошао Лујо, а пионири и омладинци сјатили се око њега као мушице и са свих страна засипали га питањима о мегдану код кнежеве куће“. Стар и славан, Лујо је „стрпљиво одговарао на питања и полако пушећи посматрао козарачко коло које је ослобођена младост повела око њега“.
Кад год је Лујо дошао у Бањалуку, обишао је Окружни одбор Народног фронта и своје познанике у Среском народном одбору. И тамо је он најрадије почињао разговоре о Јаблану, о побеђеном царском Рудоњи и пораженим аустријским жандармима, па би се распричао о овцама, о стању новоосноване Сточарске задруге и раду месних власти у Стричићима.
Кад су стричићке пашњаке преплавила стада оваца Сточарске задруге и кад је она проширена у Радну, међу њеним члановима је био и Лујо. Долазећи до Задруге, Лујо је рекао: „Ево вам, другови, и моја земља, па да заједно кућимо своју кућу. Чељади и своје стоке немам, а снага ме је издала и нећу вам бити од велике вајде, али око оваца ћу нешто и да привредим“. Том приликом у задружне књиге је уведено: „Лујо Кочић, село Стричићи“.
И Лујо, „стари пастир са штапом у руци, кренуо је за стадима задружних оваца и јагањаца да би на свом сектору дао од себе све што му године и тренутна снага допуштају“. Млађе чобане поучавао је „где се овце најбоље напасу, кад их треба појити и како се торови премештају по пашњацима“. Ако се овца разболи, Лујо ју је прегледао и ретко се преварио у „дијагнози“. Увече и изјутра, кад се овце музу, понекад се Лујо хватао и музилице и стругарицама помагао у послу. Затим се премештао код жена које су цедиле млеко и даље према онима које су правиле сир, где је нерадо приман, јер је једна чланица Задруге завршила курс справљања сира, па јој Лујина помоћ није била потребна. А Лујо није веровао да је сир, који се правио у брдској земљи Швајцарској, много бољи од њиховог, уз опаску: „А кад наша земља буде имала њи’ове справе за сирење, е-хе…“
Лујо је говорио да би хтео да се „добро нагледа наше земље. Сад ти је, брате, моја нурија - сва наша држава. Море чо’ек отићи и у Сарајево, и Загреб, а и по Београда море, да оде никаква му вјера неће стати на пут“.
Људи у Стричићима су приметили како је Лујо, који се преселио код ћерке Јелке Божић, удате у Дујаковцима за Саву Божића, пред смрт стално био у покрету, као да је заиста хтео да се добро нагледа наше земље. Ишао је од куће до куће, од села до села, увек спреман да исприча како је његов Јаблан укрстио рогове са царским Рудоњом.
Све болеснији чобанин Лујо често је уз осмех говорио: „Чувам ти ја овце, а чобани чувају мене. Ноге ме слабо служе, а изостанем иза стада, онда они морају да ме траже и сачекују ко метиљаву овцу“.
И Лујо одлази лекару у Бањалуку. Враћајући се, опхрван тешким боловима у стомаку, некако је дошао до Радуловића под Водичким врхом, где су га ноге издале и није могао даље. Зауставио се да ту негде преноћи и сутрадан настави пут за своје село. Кроз маглу га је спазио Ненад Радуловић и позвао га у кућу, али је Лујо рекао да неће болестан да улази међу здраву чељад. Законачио је у чобанској колиби и у њој умро.
Имајући у виду да је Кочић за себе написао „да је у ропству рођен, да је у ропству живео и да ће у ропству умрети“, за Лују Кочића, јунака његове приче „Јаблан“, може се рећи да је рођен међу овцама, међу овцама је живео, међу овцама је умро. Било је то време кад су се по пространим стричићким пашњацима кретала непрекидна стада задружних оваца, кад су у селу доспевали задружни усеви, а на старим огњиштима прокључао нови живот у којем су победник Лујо, победник народ, увелико користили плодове своје највеће победе. После Лује, убрзо је све пошло супротним путем, а у Стричићима и Змијању остала су записана победничка имена Јаблана, Лује и вечитог Петра Кочића. Око њихових Стричића једном годишње се народ окупи на Кочићев збор. И Лујо и Јаблан остају симболи поробљене Крајине и Змијања с којег су допирали јауци, истовремени симболи наде, вере и отпора наше најновије отаџбине - Републике Српске.">Извор: Глас Српске
Уз стогодишњицу смрти књижевника Петра Кочића, поред њега као приповедача, сећамо се и читаве листе његових Змијањаца. Већина их је, мада су запамћени као ликови његових приповедака, стварна као и сам писац, што посебно важи за Лују Кочића, власника бика Јаблана.
Не зна се тачно време рођења Лује Кочића, али се зна да је умро 20. новембра 1949. године. Зна се и да му се отац звао Станко, а мајка Тола. Оца Станка, приводника у Кочиће, привела је заједничка баба Вида, која је доцније родила Петрова оца Јована, у калуђерству Герасима. Раде Кочић каже да су Лују, због малог раста, звали Лукица.
Живот је Лујо Кочић почео као чобанин, и као чобанин завршио. Познат је постао и остао по свом бику Јаблану, којег је Кочић, заједно са Змијањем, овековечио у истоименој причи.
Десетогодишњи говедар Лујо из Стричића својим Јабланом је пркосио свим говедарима у околини. А њих је било много. Преко лета и летњих сушних месеци састајали су се појилу у Пониру, јер су врела свугде пресушила. Ту се знало сабрати и две хиљаде говеда. С којим год волом укрштао рогове, Лујин Јаблан је односио победу. После сваког окршаја излазио је на брдо Превију, одакле је дугом и грлатом риком, своју славу објављивао свим пашњацима и појилима испод планине.
Лујо је причао, а Кочић спомињао, да победничког бака, кад набоде другог вола, сви чобани ките вуницом и часте хлебом: „Сваки чобанин метне свога хлеба пред вола. Сви су га мазили и респектовали што је победник у бодењу“.
Мали Лујо је своје чобанство почео чувањем педесет говеда, међу којим је било шеснаест волова тегљача и осамнаест крава музара. Сеоски старешина - кнез, држао је код себе царског вола Рудоњу. Јаблан се само с њим још није био огледао у боју. А Лујо, желећи одавно да се Јаблан понесе с Рудоњом, мољакао је кнеза да му испуни жељу. Његову молбу су подржавали, а борбу бакова прижељкивали старији људи у селу. Како је кнез Рудоњу добио од аустријских власти, сматрао је да не би било ни мало паметно дозволити да на царског вола насрне домаће марвинче. Али, видећи да се није лако одупрети народној жељи, најпосле је послао на Царство молбу, одакле је одговор гласио - „Нека се волови пободу“. За бојно поље одређена је раван код кнежеве куће.
Ноћ уочи борбе бикова Лујо је провео код свог Јаблана, хранио га и маштао о исходу борбе. Ножем му је зашиљио рогове. Водећи Јаблана на мегдан, педљем је мерио штап да би видео чији ће во победити - сеоски или царски. Кад је борба почела и настао прасак рогова, Лујо је дрхтао и стрепио.
Јаблан је, према Кочићевој причи, први пут штампаној 1902. године, био у црно ђетласт. Прича се захуктава када из кућне колибе „излази чобанче Лујо и његов се Јаблан боде са царским Рудоњом, државним биком племените пасмине, који је држан у селу“. А планинци, „обузети националним тежњама и националним идеалима, назиру у својој пророчанској видовитости борбу Давида и Голијата“, оријашку борбу мале, али јуначне Србије и велике Аустрије и исход те борбе. Мали Лујо у долигању награђује цео хабзбуршки двор. Националисти у Босни и тадашњој потиштеној Србији, доживели су тај двобој као благ мелем на рану, јер су знали „чему се народ у корену своме изван границе Србије нада и шта мисли“.
Победник Лујо, победник - народ, користе се плодовима своје највеће победе, победе Јаблана над Рудоњом.
Писца и посетиоца Змијања Милана Карановића, Лујо 1933. води на Кочића главицу, одакле се видео и Приједор. Пењући се, Лујо је причао згоде из свог и Петровог чобановања. Карановић је запазио да Лујо у разговору, кад год спомене покојног Петра, вели: „Грдна рано, покојни Петар“. Показао је Понир где се његов Јаблан бо са царским Рудоњом. Карановић је тада фотографисао Лујину кућу и породицу. За Лују вели да је знао читати и писати и да је преко зиме тридесеторицу научио да читају и пишу, додајући да је био осиромашио и да пред кућом није имао ништа живо. Ћерка му се удала у суседно село Дујаковце.
Као и Карановићу 1933, и књижевнику и писцу Гојку Бановићу 1947. године, старац Лујо, иако је већ био превалио седамдесету годину, живо је причао о свом Јаблану и његовом обрачуну са царским Рудоњом. Бановићево: „Рикни, Јаблане да се и до Беча чује“, покренуле су Лују и натерале га „на осмех који му се право од срца откида“.
Одупри се, посрни, напријед-натраг, Јаблан увијек побиједи
За тек минули рат (Други светски), Лујо је говорио: „Мени се чинило ко да се стотину царских волова боду с мојим Јабланом. Ко ти све није наваљивао на партизане: Нијемци, усташе, четници, било је војске ко пљеве. Одупри се, посрни, напријед-натраг, па боме мој Јаблан опет побиједи“.
За победом је, стопу у стопу, долазила слобода. Старац Лујо, писмен и отресит, брзо се саживео са послератном стварношћу у граду и на селу. Кад се на свом постољу у Градском парку усправио Аугустинчићев споменик, којем су усташе набациле омчу на врат и варварски га срушиле с каменог стуба, његов јунак Лујо спустио се „једног дана у варош, као ратник који се враћа из добијене битке“. По граду се пронео глас: „Дошао Лујо, а пионири и омладинци сјатили се око њега као мушице и са свих страна засипали га питањима о мегдану код кнежеве куће“. Стар и славан, Лујо је „стрпљиво одговарао на питања и полако пушећи посматрао козарачко коло које је ослобођена младост повела око њега“.
Кад год је Лујо дошао у Бањалуку, обишао је Окружни одбор Народног фронта и своје познанике у Среском народном одбору. И тамо је он најрадије почињао разговоре о Јаблану, о побеђеном царском Рудоњи и пораженим аустријским жандармима, па би се распричао о овцама, о стању новоосноване Сточарске задруге и раду месних власти у Стричићима.
Кад су стричићке пашњаке преплавила стада оваца Сточарске задруге и кад је она проширена у Радну, међу њеним члановима је био и Лујо. Долазећи до Задруге, Лујо је рекао: „Ево вам, другови, и моја земља, па да заједно кућимо своју кућу. Чељади и своје стоке немам, а снага ме је издала и нећу вам бити од велике вајде, али око оваца ћу нешто и да привредим“. Том приликом у задружне књиге је уведено: „Лујо Кочић, село Стричићи“.
И Лујо, „стари пастир са штапом у руци, кренуо је за стадима задружних оваца и јагањаца да би на свом сектору дао од себе све што му године и тренутна снага допуштају“. Млађе чобане поучавао је „где се овце најбоље напасу, кад их треба појити и како се торови премештају по пашњацима“. Ако се овца разболи, Лујо ју је прегледао и ретко се преварио у „дијагнози“. Увече и изјутра, кад се овце музу, понекад се Лујо хватао и музилице и стругарицама помагао у послу. Затим се премештао код жена које су цедиле млеко и даље према онима које су правиле сир, где је нерадо приман, јер је једна чланица Задруге завршила курс справљања сира, па јој Лујина помоћ није била потребна. А Лујо није веровао да је сир, који се правио у брдској земљи Швајцарској, много бољи од њиховог, уз опаску: „А кад наша земља буде имала њи’ове справе за сирење, е-хе…“
Лујо је говорио да би хтео да се „добро нагледа наше земље. Сад ти је, брате, моја нурија - сва наша држава. Море чо’ек отићи и у Сарајево, и Загреб, а и по Београда море, да оде никаква му вјера неће стати на пут“.
Људи у Стричићима су приметили како је Лујо, који се преселио код ћерке Јелке Божић, удате у Дујаковцима за Саву Божића, пред смрт стално био у покрету, као да је заиста хтео да се добро нагледа наше земље. Ишао је од куће до куће, од села до села, увек спреман да исприча како је његов Јаблан укрстио рогове са царским Рудоњом.
Све болеснији чобанин Лујо често је уз осмех говорио: „Чувам ти ја овце, а чобани чувају мене. Ноге ме слабо служе, а изостанем иза стада, онда они морају да ме траже и сачекују ко метиљаву овцу“.
И Лујо одлази лекару у Бањалуку. Враћајући се, опхрван тешким боловима у стомаку, некако је дошао до Радуловића под Водичким врхом, где су га ноге издале и није могао даље. Зауставио се да ту негде преноћи и сутрадан настави пут за своје село. Кроз маглу га је спазио Ненад Радуловић и позвао га у кућу, али је Лујо рекао да неће болестан да улази међу здраву чељад. Законачио је у чобанској колиби и у њој умро.
Имајући у виду да је Кочић за себе написао „да је у ропству рођен, да је у ропству живео и да ће у ропству умрети“, за Лују Кочића, јунака његове приче „Јаблан“, може се рећи да је рођен међу овцама, међу овцама је живео, међу овцама је умро. Било је то време кад су се по пространим стричићким пашњацима кретала непрекидна стада задружних оваца, кад су у селу доспевали задружни усеви, а на старим огњиштима прокључао нови живот у којем су победник Лујо, победник народ, увелико користили плодове своје највеће победе. После Лује, убрзо је све пошло супротним путем, а у Стричићима и Змијању остала су записана победничка имена Јаблана, Лује и вечитог Петра Кочића. Око њихових Стричића једном годишње се народ окупи на Кочићев збор. И Лујо и Јаблан остају симболи поробљене Крајине и Змијања с којег су допирали јауци, истовремени симболи наде, вере и отпора наше најновије отаџбине - Републике Српске.">Извор: Глас Српске