О Национализму
То је онај Сартров Жил, који је породична и друштвена нула, чија је једина особина да уме да пребледи на помену једне једине теме: Енглеза.
Национализам је, пре свега, параноја. Колективна и појединачна параноја. Као колективна параноја, она је последица зависти и страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести; те према томе, колективна параноја и није ништа друго од збир индивидуалних параноја доведен до пароксизма. Ако појединац, у оквиру друштвеног пројекта, није у стању да се „изрази“, или зато што му тај друштвени пројект не иде на руку, не стимулише га као индивидуу, или га спречава као индивидуу, што ће рећи не даје му да дође до свог ентитета, он је приморан да свој ентитет тражи изван идентитета и изван тзв. друштвене структуре. Тако он постаје припадник једне слободнозидарске скупине која поставља себи, бар на изглед, за задатак и циљ проблеме епохалне важности: опстанак и престиж нације, или нација, очување традиције и националних светиња, фолклорних, филозофских, етичких, књижевних итд.
Са теретом такве, тајне, полујавне или јавне мисије, Н. Н. постаје човек акције, народни трибун, привид индивидуума. Кад смо га већ свели на ту меру, на његову праву меру, пошто смо га издвојили из крда, и скинули га са слободнозидарске ложе, у коју се он сам сместио, или где су га други сместили, имамо пред собом индивидуум без индивидуалности, националисту, рођака Жила. То је онај Сартров Жил, који је породична и друштвена нула, чија је једина особина да уме да пребледи на помену једне једине теме: Енглеза. То бледило, то дрхтање, та његова „тајна“ да уме да пребледи на помен Енглеза, то је једино његово друштвено биће и то га чини значајним, постојећим: немојте пред њим помињати енглески чај, јер ће вам сви за столом почети намигивати, даваће вам знаке рукама и ногама, јер Жил је осетљив на Енглезе, забога, па то сви знају, Жил мрзи Енглезе (а воли своје, Французе), једном речју, Жил је личност, он постаје личност захваљујући енглеском чају. Овај и овакав портрет, применљив на све националисте, може се слободно, а по овој схеми, развити до краја: националиста је, по правилу, као друштвено биће, и као појединац, подједнако ништаван. Изван овог опредељења, он је нула. Он је запоставио породицу, посао (углавном чиновнички), литературу (ако је писац), друштвене функције, јер су оне сувише ситне у односу на његов месијанизам. Треба ли рећи да је он, по опредељењу, аскета, потенцијални борац, који чека свој час.
Национализам је, да парафразирам Сартров став о антисемитизму, потпун и слободан избор, глобалан став који човек прихвата не само према другим нацијама, него и према човеку уопште, према историји и друштву, то је истовремено страст и концепција света. Националиста је, по дефиницији, игнорант. Национализам је, дакле, линија мањег отпора, комоција. Националисти је лако, он зна, или мисли да зна, своје вредности, своје, што ће рећи националне, што ће рећи вредности нације којој припада, етичке и политичке, а за остале се не интересује, не интересују га, пакао то су други (друге нације, друго племе). Њих не треба ни проверавати. Националиста у другима види искључиво себе - националисте. Позиција, рекосмо ли, комотна. Страх и завист. Опредељење, ангажовање, које не изискује труда. Не само пакао то су други, у оквиру националног кључа наравно, него и: све што није моје (српско, хрватско, француско…) то ми је страно. Национализам је идеологија баналности. Национализам је, уз то, не само по етимолошком значењу, још последња идеологија и демагогија која се обраћа народу.
Писци то најбоље знају. Стога је под сумњом национализма сваки писац који декларативно изјављује да пише „из народа и за народ“, који свој индивидуални глас, тобоже потчињава вишим националним интересима. Национализам је кич: у српскохрватској варијанти, борба за превласт око националног порекла ЛИЦИТАРСКОГ СРЦА. Националиста, у принципу, не зна ни један језик, нити тзв. варијанте, не познаје друге културе (не тичу га се). Али ствар није тако проста. Ако зна неки језик, што ће рећи да као интелектуалац има увид у културно наслеђе неке друге нације, велике или мале, то му знање служи само томе да успоставља аналогије, на штету оних других, наравно. Кич и фолклор, фолклорни кич, ако вам се тако више свиђа, нису ништа друго до камуфлирани национализам, плодно поље националистичке идеологије. Замах фолклоризма, код нас и у свету, није антрополошке природе, него националистичке. Инсистирање на фамозном couleur locale такође је, ако је изван уметничког контекста (што ће рећи ако није у служби уметничке истине), један од видова национализма, прикривеног.
Национализам је, дакле, превасходно негативитет, национализам је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања. Ми нисмо оно што су они. Ми смо позитиван пол, они негативан. Наше вредности, националне, националистичке, имају функцију тек у односу на национализам оних других: ми јесмо националисти, али они су то још и више; ми кољемо (кад се мора), али они још и више; ми смо пијанци, они алкохоличари; наша историја је исправна само у односу на њихову, наш је језик чист само у односу на њихов. Национализам живи од релативизма. Не постоје опште вредности, естетичке, етичке итд. Постоје само релативне. И у том смислу, у првом реду, национализам јесте назадњаштво. Треба бити бољи само од свога брата или полубрата, остало ме се и не тиче. То је оно што смо назвали страх. Остали чак имају право да нас достигну, да нас престигну, то нас се не тиче. Циљеви национализма увек су достижни циљеви, достижни јер су скромни, скромни јер су подли. Не скаче се, не баца се камена с рамена, да би се достигао свој сопствени максимум, него да би се надиграли они, једини, слични, а тако различни, због којих је игра започета. Националиста се, рекосмо, не боји никог, осим свога брата. Али од њега се боји страхом егзистенцијалним, патолошким; победа изабраног непријатеља јесте његов апсолутни пораз, укидање његовог бића. Пошто је страшљивац и никоговић, националиста не истиче себи више циљеве. Победа над изабраним непријатељем, оним другим, јесте апсолутна победа. Стога је национализам идеја безнађа, идеологија могућне победе, загарантована победа, пораз никад коначан. Националиста се не боји никога, „никог до бога“, а његов бог јесте бог по његовој мери, бледи рођак Жил, негде за неким другим столом, његов брат рођени, исто толико немоћан колико и он сам, „понос породице“, породични ентитет, свесни и организовани део породице и нације - бледи рођак Џим. Рекли смо, дакле, бити националиста значи бити индивидуум без обавезе.
„То је кукавица која не жели да призна свој кукавичлук; убица који потискује своју наклоност ка убиству, немоћан сасвим да је пригуши а који се, ипак, не усуђује да убије, осим из потаје или у анонимности гомиле; незадовољник који се не усуђује да се побуни из страха од консеквенци своје побуне“ - слика и прилика цитираног Сартровог антисемите. И одакле, питамо се, тај кукавичлук, то опредељење, тај замах национализма у наше доба? Притиснут идеологијама, на маргинама друштвених кретања, збијен и изгубљен међу конфронтираним идеологијама, недорастао индивидуалној побуни, јер му је она ускраћена, индивидуум се нашао у процепу, у празнини, не учествује у друштвеном животу а друштвено биће, индивидуалиста а индивидуалност му ускраћена у име идеологије, и шта му преостаје друго него да своје друштвено биће тражи другде? Националиста је рефулирани индивидуалиста, национализам је рефулирани (колективни) израз тог и таквог индивидуализма, идеологија и анти идеологија…
(1973)
Данило Киш
По-етика, књига друга, 1974. (интервјуи)
Национализам је, пре свега, параноја. Колективна и појединачна параноја. Као колективна параноја, она је последица зависти и страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести; те према томе, колективна параноја и није ништа друго од збир индивидуалних параноја доведен до пароксизма. Ако појединац, у оквиру друштвеног пројекта, није у стању да се „изрази“, или зато што му тај друштвени пројект не иде на руку, не стимулише га као индивидуу, или га спречава као индивидуу, што ће рећи не даје му да дође до свог ентитета, он је приморан да свој ентитет тражи изван идентитета и изван тзв. друштвене структуре. Тако он постаје припадник једне слободнозидарске скупине која поставља себи, бар на изглед, за задатак и циљ проблеме епохалне важности: опстанак и престиж нације, или нација, очување традиције и националних светиња, фолклорних, филозофских, етичких, књижевних итд.
Са теретом такве, тајне, полујавне или јавне мисије, Н. Н. постаје човек акције, народни трибун, привид индивидуума. Кад смо га већ свели на ту меру, на његову праву меру, пошто смо га издвојили из крда, и скинули га са слободнозидарске ложе, у коју се он сам сместио, или где су га други сместили, имамо пред собом индивидуум без индивидуалности, националисту, рођака Жила. То је онај Сартров Жил, који је породична и друштвена нула, чија је једина особина да уме да пребледи на помену једне једине теме: Енглеза. То бледило, то дрхтање, та његова „тајна“ да уме да пребледи на помен Енглеза, то је једино његово друштвено биће и то га чини значајним, постојећим: немојте пред њим помињати енглески чај, јер ће вам сви за столом почети намигивати, даваће вам знаке рукама и ногама, јер Жил је осетљив на Енглезе, забога, па то сви знају, Жил мрзи Енглезе (а воли своје, Французе), једном речју, Жил је личност, он постаје личност захваљујући енглеском чају. Овај и овакав портрет, применљив на све националисте, може се слободно, а по овој схеми, развити до краја: националиста је, по правилу, као друштвено биће, и као појединац, подједнако ништаван. Изван овог опредељења, он је нула. Он је запоставио породицу, посао (углавном чиновнички), литературу (ако је писац), друштвене функције, јер су оне сувише ситне у односу на његов месијанизам. Треба ли рећи да је он, по опредељењу, аскета, потенцијални борац, који чека свој час.
Национализам је, да парафразирам Сартров став о антисемитизму, потпун и слободан избор, глобалан став који човек прихвата не само према другим нацијама, него и према човеку уопште, према историји и друштву, то је истовремено страст и концепција света. Националиста је, по дефиницији, игнорант. Национализам је, дакле, линија мањег отпора, комоција. Националисти је лако, он зна, или мисли да зна, своје вредности, своје, што ће рећи националне, што ће рећи вредности нације којој припада, етичке и политичке, а за остале се не интересује, не интересују га, пакао то су други (друге нације, друго племе). Њих не треба ни проверавати. Националиста у другима види искључиво себе - националисте. Позиција, рекосмо ли, комотна. Страх и завист. Опредељење, ангажовање, које не изискује труда. Не само пакао то су други, у оквиру националног кључа наравно, него и: све што није моје (српско, хрватско, француско…) то ми је страно. Национализам је идеологија баналности. Национализам је, уз то, не само по етимолошком значењу, још последња идеологија и демагогија која се обраћа народу.
Писци то најбоље знају. Стога је под сумњом национализма сваки писац који декларативно изјављује да пише „из народа и за народ“, који свој индивидуални глас, тобоже потчињава вишим националним интересима. Национализам је кич: у српскохрватској варијанти, борба за превласт око националног порекла ЛИЦИТАРСКОГ СРЦА. Националиста, у принципу, не зна ни један језик, нити тзв. варијанте, не познаје друге културе (не тичу га се). Али ствар није тако проста. Ако зна неки језик, што ће рећи да као интелектуалац има увид у културно наслеђе неке друге нације, велике или мале, то му знање служи само томе да успоставља аналогије, на штету оних других, наравно. Кич и фолклор, фолклорни кич, ако вам се тако више свиђа, нису ништа друго до камуфлирани национализам, плодно поље националистичке идеологије. Замах фолклоризма, код нас и у свету, није антрополошке природе, него националистичке. Инсистирање на фамозном couleur locale такође је, ако је изван уметничког контекста (што ће рећи ако није у служби уметничке истине), један од видова национализма, прикривеног.
Национализам је, дакле, превасходно негативитет, национализам је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања. Ми нисмо оно што су они. Ми смо позитиван пол, они негативан. Наше вредности, националне, националистичке, имају функцију тек у односу на национализам оних других: ми јесмо националисти, али они су то још и више; ми кољемо (кад се мора), али они још и више; ми смо пијанци, они алкохоличари; наша историја је исправна само у односу на њихову, наш је језик чист само у односу на њихов. Национализам живи од релативизма. Не постоје опште вредности, естетичке, етичке итд. Постоје само релативне. И у том смислу, у првом реду, национализам јесте назадњаштво. Треба бити бољи само од свога брата или полубрата, остало ме се и не тиче. То је оно што смо назвали страх. Остали чак имају право да нас достигну, да нас престигну, то нас се не тиче. Циљеви национализма увек су достижни циљеви, достижни јер су скромни, скромни јер су подли. Не скаче се, не баца се камена с рамена, да би се достигао свој сопствени максимум, него да би се надиграли они, једини, слични, а тако различни, због којих је игра започета. Националиста се, рекосмо, не боји никог, осим свога брата. Али од њега се боји страхом егзистенцијалним, патолошким; победа изабраног непријатеља јесте његов апсолутни пораз, укидање његовог бића. Пошто је страшљивац и никоговић, националиста не истиче себи више циљеве. Победа над изабраним непријатељем, оним другим, јесте апсолутна победа. Стога је национализам идеја безнађа, идеологија могућне победе, загарантована победа, пораз никад коначан. Националиста се не боји никога, „никог до бога“, а његов бог јесте бог по његовој мери, бледи рођак Жил, негде за неким другим столом, његов брат рођени, исто толико немоћан колико и он сам, „понос породице“, породични ентитет, свесни и организовани део породице и нације - бледи рођак Џим. Рекли смо, дакле, бити националиста значи бити индивидуум без обавезе.
„То је кукавица која не жели да призна свој кукавичлук; убица који потискује своју наклоност ка убиству, немоћан сасвим да је пригуши а који се, ипак, не усуђује да убије, осим из потаје или у анонимности гомиле; незадовољник који се не усуђује да се побуни из страха од консеквенци своје побуне“ - слика и прилика цитираног Сартровог антисемите. И одакле, питамо се, тај кукавичлук, то опредељење, тај замах национализма у наше доба? Притиснут идеологијама, на маргинама друштвених кретања, збијен и изгубљен међу конфронтираним идеологијама, недорастао индивидуалној побуни, јер му је она ускраћена, индивидуум се нашао у процепу, у празнини, не учествује у друштвеном животу а друштвено биће, индивидуалиста а индивидуалност му ускраћена у име идеологије, и шта му преостаје друго него да своје друштвено биће тражи другде? Националиста је рефулирани индивидуалиста, национализам је рефулирани (колективни) израз тог и таквог индивидуализма, идеологија и анти идеологија…
(1973)
Данило Киш
По-етика, књига друга, 1974. (интервјуи)