Близина
Близина,
а
једнина,
блискот није.
Љубав,
а песма није.
Не,
песма је,
а
љубав ћути,
загрљај љути.
Загрљај,
а
држиш га
рукама давним,
телом одвајкадним,
оком дечијим,
погледом нечијим,
намештеним, насмешеним
намрешканим дању, а ноћу
поплашеним,
и стежеш док даха имаш,
а немаш.
Дрхтиш,
док дрхтај ствараш,
уздишеш,
док уздах држиш близу
да не оде далеко,
да не смараш.
Нокте кратиш
да траг не оставе,
кад се пробуди,
да не осване,
да траг не крене
са неким у дан,
мора да утоне
у
неки сан.
Сан
нечији,
само
да очи не отвори,
јер може да се замори.
Може скупо да те кошта
нечија
поклоњена ружа,
схватиш,
из врта,
а она ископана
испод пужа
голаћа.
О чему причаш
уопште -
- свака прича се лати мача,
а мач се разгаћи,
и
близину
ти пресече на пола.
Ту те блискост сачека
гола -
- једнина без покрића,
само јела и пића,
рачун на тацни,
ал' не видиш ситна слова,
само истина бола,
ал' бежичног
сва срећа ,
јер -
ко се блискости сећа?!
Сећање
треба да постоји,
да би севнуло венама,
затукло се туђим хијенама,
сећање
треба да се шири,
да ти под кожом,
мили,
да би могао да
чезнеш,
да би могао да
венеш.
Прсти
да би ти атрофирали
без преплетаја
туђих.
Ум
да би ти
блефирао
без напајања
бежичног,
па као нешто ти се
плаче,
па нешто ти усну жваће,
па савија ти
кичму
да треснеш о лед
ко бескичмењк неки,
ко оглодана кост
без меса,
ко стварност без стреса...
У ком ријалитију си
чуо
да блискост ти је тата?
Држи се близине,
то ти је
тата - мата.
Близина,
а
једнина.
Ватра
без жарача,
парфем
без распршивача,
пиће
што се плаћа,
посвета
са штамбиљем,
потпис
од зуба,
швракопис
без срца,
цртица
са сто лица,
фотографија
са,
или
без блица -
увек иста
недоумица...
Блискости,
чија ли си,
руко нека,
блиска ли си?
Речи,
чују ли се,
мисли,
ћуте ли се,
страху неки -
- кријеш ли се?
Даљина,
пије ли се?
Бездан,
смеје ли ти се?
Празнина,
штити ли те,
сигурност,
кити ли те?
А шта ако?
Ако неко зна - како.